У суботу, 6. марта, после вечерњег богослужења, у сали храма Светог Саве, под покровитељством Српске православне црквене општине Светог Саве у Бечу, Светосавска омладинска заједница Аустрије, организовала је прјекцију два филма.

Први филм, у издању "Православља", новина Српске Патријаршије, говори о животу блаженопочившег Патријарха српског Павла, а други документарни филм, у издању Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, под називом "Литургија пређеосвећених Дарова", описује ову дивну Литургију, коју у филму објашњава Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

 СРПСКИ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ СТОЈЧЕВИЋ (1914 - 2009)

После деведесет пет година овоземаљског живота 15. новембра 2009. преминуо је 44. поглавар Српске православне цркве. Последње две године боравио је у болници, не толико због болести, већ због старости. У више наврата је желео да се повуче, да оде у манастир, посебно од када је пао у постељу. Епископат је ипак желео да он остане у служби до смрти, именујући му заменика који је обављао послове цркве. Тако стар и немоћан симболизовао је јединство цркве и народа, свих Срба којих у Србији и новим државама насталих на територији бивше Југославије и по свету има око дванаест милиона. Извештаји из болнице о његовом здрављу слушани су са посебном пажњом. Постојала је уједно и забринутост, да ли ће ко бити способан, али и достојан, да га наследи и настави његовим путем. Но, готово до последњег дана био је у стању да разговара са онима који су га посећивали. Иако низак растом, био им је велик у духу, близак и драг до краја.

На вест о његовој смрти, Србима, ма где живели, застао је дах. Осетили су велики губитак. У београдској Саборној цркви светог Михаила током три и по дана крај његовог одра прошло је стотинак хиљада људи, не само верника. Држава је прогласила вишедневну националну  жалост, а дан сахране за нерадни дан. Црквена жалост, по православној традицији, трајала је четрдесет дана. Последњем испраћају  присуствовало је, и поред хладног времена, и опасности од епидемије мексичког грипа, неколико стотина хиљада људи, а крај телевизијских екрана готово цело српство.  Опело је служио цариградски патријарх Вартоломеј, који је духовни вођа целог православног света.

Многи аналитичари су се питали како да тумаче ову масовност испраћаја. Одговора је било различитих. Веома често и тај да их је његова појава, благи, очински поглед,  пратила кроз веома бурне године недавних балканских ратовања, санкција Србији, бомбардовања, беде, инфлације, незапослености. Све се мењало, он је увек био ту. Једну његову кратку молбу свима који га чују ма где, знају у Србији и деца: Будимо људи! Ни по коју цену нељуди! Није никога мрзео, када су то готово сви чинили. Није осуђивао, позивао је на поштовање и према непријатељу и на препуштање осуде само Богу.

Његова биографија је релативно кратка, као и већине црквених великодостојника. Рођен је 1914, на почетку Првог светског рата, у селу Кућанци у данашњој Хрватској, тада Аусторугарској монархији. Рано је осетио бол губитка мајке. Родбина га је подизала и школовала. Није био сигуран да ли да буде лекар или свештеник, свакако неко ко помаже људима. Друго је превагнуло. Завршио је теолошки факултет, постао монах, потом изабран за епископа Рашке и Призрена, односно Косова и Метохије. Ту је деловао пуне 33 године. Када су српски епископи бирали патријарха 1990. године, ни после  више поновљених гласања то им није успело, јер ниједан није добио подршку већине. Одлучили су да то ураде жребом између тројице који су добили највише гласова. Извучено је име епископа Павла. Иако се он бранио да није за то, пристао је на крају, сматрајући да не треба да се противи Божјој вољи. Сагао је главу да прими митру, византијску црквену круну, намењену првом међу епископима српске цркве.

Само годину дана касније, почели су први оружани сукоби и грађански рат у коме су 1992. године независност добиле четири од шест бивших југословенских република. Уз многе људске жртве и страдања, потекле су и реке избеглица. Српски патријарх остао је запамћен по покушајима да се сукоби окончају – састајо се са верским вођама католика и муслимана, са са њиховим политичким вођама, са стрним дипломатама, међународним емисарима и мировним посредницима највишег ранга. Но рат се настављао својом логиком и мир је успостављен тек 1995. године, после много разарања, десетина хиљада погинулих и стотине хиљада оних који су избегли у земље матице или су отишли у друге земље.

Патријарх је био отворен према свим религијама, све људе је сматрао децом Творца. Састајао се са католичким кардиналима, муфтијама и рабинима. То су му  замерали тзв. конзевативци и антиекуменисти у самој цркви. Оглушио се на њихове предлоге да  СПЦ напусти  Светски савет цркава. У православном свету је посебно уживао висок углед, не само зато што је био најстарији патријарх на свету. Трудио се да допринесе решавању унутарцрквених проблема  јер је и у њој дошло до знатних разлика, дилема и полемика. Није желео да људе у цркви и ван ње  приволи на добро критиком и строгошћу, већ саветом и библијским цитатима. То наравно нису сви прихватали. Много му је било стало да се помогне онима који су остали без дома и свакодневних потреба.

Он сам, неговао је скромност, аскезу. Возио се јавним превозом, сам себи израђивао обућу и одећу,  хранио се само поврћем, толико да преживи. Свакодневно је вршио богослужења, ујутро и увече, обилазио храмове и манастире. Током дана је примао многе људе, од високих званичника  до највећих сиромаха и избеглица. Свако је од њега изашао са утехом, са утиском да је био код «свеца на земљи». Политика га није интересовала, ретко је читао новине  и гледао телевизију. Такође је ретко  примао новинаре. Када су студенти демонстрирали да би збацили режим, прошао је кроз полицијски кордон да би стигао до младих и охрабрио их у стремљењима ка слободи. Радовао се као дете када је у Србији крајем 2000-те године дошло до демократске смене власти, што је омогућило побољшање положаја цркве и верника, а значило је и увођење веронауке у школама.

Иза патриајрха Павла остаје веома значајна тротомна књига, у којој разјашњава не само литургијске већ и свакодневне недоумице православних хришћана. Објављене су већ две књиге о њему које сведоче о његовој непосредности, скромности, духовности али  и духовитости. У првој од њих, коју углавном чине разговори  и беседе о миру и вери ( и наслов те књиге - „Молитве и молбе“- одражава њен садржај) наводи се део његовог интервјуа који је дао листу СПЦ „Православље“ убрзо после избора за патријарха децембра 1990:

„Нико нас пре рођења, знамо то, није питао хоћемо ли се родити у овом или оном народу, од ових или оних родитеља, у овом или оном духовном амбијенту. Ми за све то нити имамо заслуге нити кривице. Но, да ли ћемо живети или поступати као људи или као не људи, то верујте зависи од нас. То и јесте једино што нам даје цену и у очима свих људи добре воље. Будимо дакле увек и свуда људи, да нас – као људе – призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици.

У граду Нишу, постављена је његова биста испред богословске школе која је грађена са његовим благословом. У више градова Србије улице су добиле његово име. Велико је питање да ли би он такве и сличне предлоге  благословио да га је неко питао и у последњем часу зивота.

Скроман гроб патријарха Павла у манастиру Раковица на периферији престонице, свакодневно посећује стотине људи, пале свеће, у убеђењу да је он већ «на небесима» и да се и даље брине за свој народ на земљи. Кажу да им је тек његовим одласком завршен 20. век, који и поред великих историјских превирања,  носио печат непосредности међуљудских односа. Већ су се чули предлози да се он што пре канонизује, али црква не реагује, јер у православљу треба да прође више деценија да би се ти предлози разматрали. Ко до тада жели да му упућује молитве, то чини лично. Многи то већ чине.

Иако је српски патријарх умро у дубокој старости, на вест о његовој смрти СПЦ је примила велики број телеграма и порука из целог света, посебно хришћанског, чији су великодостојници и државници изразили искрено жаљење. Сви православни патријарси – цариградски, александријаски, антиохијски, јерусалимски, руски, бугарски, румунски и грузијски, као и поглавари осталих пет канонских православних цркава изразили су своје саучешће.

Председници православних земаља, Русије Дмитриј Медведев, Украјине, Белорусије, Македоније, Црне Горе, Молдавије, али и Француске и других земаља, упутили су овим поводом поруке цркви и председнику Србије Борису Тадићу.

 Московски патријарх Кирил посебно је истакао да је Павле, као аскета, носио бреме свога народа, уживајући свенародно поштовање, румунски патријарх Данијел посебно је истакао његову мудрост.

Ватикан је саопштио да папа Бенедикт XVI сматра Павла за «великог пастира» и човека екумене, трудио се да дође до сусрета са његовим претходником, до кога ипак није дошло. Папа је на сахрану послао првог међу кардиналима, Ангела Содана. Кардинал Валтер Каспер, задужен у Ватикану  за јединство хришћана, писао је да је патријарх Павле и поред многих тешкоћа, остао увек човек вере и дијалога и да је у његово време «напредовао дијалог са католицима», који се може наставити и продубити. Саучешће су изразиле и протестантске цркве, као и англиканци.

Сазнавши за тужну вест из Београда, митрополит Варне (Бугарска), Кирил Ковачев  изјавио је да је патријарх Павле био веома духован, подвизавао се у посту и молитви и свакодневно је служио литургију. Ретко је да поглавари тако живе ... Своју тугу су преко црквених бугарских  интернет страница изразили и бројни клирици и верници. Умро је «велики молитвеник, истински отац, духовни вођа народа, пример православним првојерарсима и јерарсима, пример светости». Бугарски архимандрит, Павел Стефанов, изјавио је да је тешко данас некога означити «светим» или «праведним», али, за патријарха Павла се може рећи да је био истински монах, блистав пример патријаршког служења.

Митрополит Цариградске патријаршије за Аустрију Михаил Стаикос изјавио је да његов одлазак представља «велики губитак за целокупно православље». Патријарх Павле је био «велика духовна личност», како у свом животу, тако и у речима. Допринео је да у време распада Југославије деведесетих година прошлог века не буде проливено још више крви, сматра митрополит. Допринео је помирењу између хришћана и муслимана, као и између православних и католика. Патријарх Павле извео је српску цркву из изолације. «Целокупно православље моли за душу патријарха и моли се да се  изабере њему достојан наследник».

Католичка новинска агенција Катхпресс (Беч) подсећа да је Павле постао поглавар кратко пред распад Југославије. За време балканског ратовања се он, каткад и поред противљења, изјашњавао против насилних решења. Друге хришћанске цркве и религије поштовале су његову строгу побожност и личну скромност. Подсећа се да је имао «једноставан стил живота», често је ишао пешке, или се возио градским превозом. Патријарх се, наставља Катхпресс, залагао за демократски систем. До краја живота патријарх се није дао омести у свом «екуменски отвореном држању». У име Хрватске бискупске конференције, њен председник, Марин Сракић упутио је поводом смрти патријарха српског Павла, у име бискупа и верника, саучешће СПЦ. Патријарх је «оставио дубоке личне трагове» не само на СПЦ, већ»на подручје међуцрквених и међурелигијских односа и био један од носитеља дијалога». Искрено је настојао да да допринос разумевању, миру и прожимању  људских друштава вредностима Божјег царства. «Молимо добростивог и милостивог Бога да свом преминулом слузи подари вечно блаженство» - поручио је Сракић.

Живица Туцић

ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА

 Литургија пређеосвећених Дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице".

У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста.

Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених Дарова". Према томе, она се разликује од литургија св. Јована Златоуста и св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике Четрдесетнице" приносимо „пређеосвећене", тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо.

Да бисмо разумели како и зашто је настао обред Причешћа пређеосвећеним Даровима, треба да погледамо његову историју. Корени овог обреда леже у пракси ране Цркве. У првим вековима хришћанске историје, верници су приступали примању светих Дарова на свакој Литургији. Они су практиковали и да се, оних дана када није било Литургије, причешћују светим Даровима који су преостали од недељне Литургије. Из овог обичаја, у манастирима се развио нарочити молитвени чин. Сви монаси молили су се заједно пре и после Причешћа, благодарећи Богу што им је омогућио да буду причасници светих Тајни. Они су ово чинили после Вечерња или после Деветог часа (око 3:00 после подне). Временом је ово молитвено правило формулисано као кратка служба, нешто слично литургијском обреду. Тако се развио данашњи обред „Изобразитељна", који се у данашњој пракси служи између Шестог и Деветог часа. Само име „изобразитељна" указује на чињеницу да ова кратка служба донекле изображава (представља) Литургију. У том смислу, она је претходила Литургији пређеосвећених Дарова.

У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих Литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. Света Литургија се не уклапа у покајни карактер великопосних дана. Литургија је пасхална Тајна, празник Цркве испуњен радошћу и духовним весељем.

По сведочењу св. Василија Великог, верници тога времена имали су обичај да се причешћују не само суботом и недељом, већ и још двапут недељно - средом и петком. Зато се поставља питање: како су они могли да се причешћују ван Литургије? Одговор на то је већ дат: они су могли да се причешћују светим Даровима освећеним на једној од претходних Литургија. Тада је пошћење значило потпуно уздржавање од хране до сунчевог смираја, а причешћивање светим Даровима било је врхунац, крај посног дана. Из тога разлога, у ове недељне дане причешћивање се вршило после Вечерња.

Обред Литургије пређеосвећених Дарова састоји се од вечерње службе, на крају које се износе свети, пређеосвећени Дарови и читају молитве пре Причешћа. Следи Причешће, а потом одговарајуће молитве после Причешћа. Веза између ове службе и поста огледа се у њеном посебном, „тужном" карактеру. Света трпеза и свети сасуди у којима се држе свети Дарови, покривени су тамним покровцима. Молитве се читају са осећајем смерности и благости. Све у свему, целокупна служба је обележена посебним осећањем тајновитости.

Први део Литургије пређеосвећених Дарова састоји се од великопосне вечерње службе, са неким специфичним разликама. Свештеник је обучен у тамне одежде. Само Вечерње не почиње уобичајеним „Благословен Бог наш„, већ литургијским возгласом „Благословено Царство..." На тај начин, нагласак целе службе стављен је на ишчекивање Царства Божјег, исту ону наду која обележава читав Велики пост.

Затим, као и на другим вечерњим службама, чита се 103 псалам. Овај „уводни" псалам почиње речима: „Благосиљај, душо моја, Господа. Господе, Боже мој, узвеличао се јеси веома.."

Овај псалам, који хвали Бога, Творца свега света, јесте нека врста увода у Вечерње, а тиме и у целокупан циклус дневних богослужења, јер, према старозаветном предању, вече и долазећа ноћ сматрају се почетком дана.

После овог увода, ђакон (ако га нема, онда свештеник) позива вернике на причешће на Великој јектенији, јектенији мира, која почиње речима „у миру Господу се помолимо...".

Затим се читају псалми 119 и 133. Ови псалми су део 18 катизме (поглавља) Псалтира, књиге псалама. Псалми су познати као „химне узласка-успињања." У старозаветно време они су певани током пењања степеницима у Јерусалимски храм.

У току читања ових псалама за певницом, свештеник у олтару припрема свете Дарове на жртвенику. Пређеосвећено Јагње (Тело Христово, натопљено Његовом пречасном Крвљу), које је остављено на олтару од претходне недеље или суботе, преноси се на жртвеник. Затим се неосвећено вино и вода сипају у путир, и свети сасуди се покривају, као што се ради на пуној Литургији. Све се ово савршава тихо, без пратећих молитава. Поредак свете службе подвлачи ту специфичну црту: све молитве већ су прочитане на Литургији у недељу на којој свети Дарови беху освећени.

После ове припреме и читања 18. катизме, вечерња служба се наставља певањем стихира из редовних вечерњих псалама, почевши од речи „Господе, теби завапих, услиши ме..." Стихире на „Господи воззвах...", одређене у богослужбеним књигама за сваки дан, смењују се са текстовима из псалама. На крају ових стихира, свештеник врши уобичајен вечерњи Вход (улазак), улази у олтар кроз Царске двери, завршавајући вход песмом „О радосна светлости..."

После Входа на Вечерњи, врше се два читања (тзв. паримеји) из Старог завета. Једно је из Књиге Постања (или из Књиге о Јову), а друго из Прича Соломонових. Између ова два читања служи се обред који нас подсећа на време када је пост био неизоставни део припреме за Крштење. За време читања из првог старозаветног поглавља, свештеник ставља упаљену свећу са кадионицом на солеју и благосиља вернике речима „Светлост Христова просвећује све!". Свећа симболише Христа, Светлост света. Ова упаљена свећа, која се подиже изнад Јеванђеља за време читања из Старог завета, указује на чињеницу да су у Христу, који је просветлио своје апостоле, испуњена сва пророштва, како би и они могли да „разумеју Писмо". Стари завет води ка Христу, баш као што и Велики пост води ка просветљењу оних који се крштавају. Светлост светог Крштења, сјединивши људе са Христом, отвара њихов ум за разумевање Христовог учења.

После другог читања из Старог завета, из средине цркве допире свечана и дирљива песма: „Да исправитсја молита моја... „. Ови стихови узети су из псалма 140. За време певања, док сви присутни у храму клече, савршава се кађење испред престола и жртвеника. Смењујући се са другим стиховима из истог псалма, ове песме се понављају шест пута.

У пракси Руске цркве, после читања ових стихова чита се великопосна молитва св. Јефрема Сирина „Господе и Владико живота мога", док се у пракси Српске цркве чине само три метанија (поклона).

Потом следи Усрдна јектенија за све чланове Цркве, као и за катихумене.

Од среде 4. недеље Великог поста, после Усрдне следи посебна јектенија за катихумене који се тада припремају за „свето просвећење", тј. Крштење. У стара времена, свето Крштење вршило се на Велику суботу. После отпуштања катихумена, почиње други део Литургије пређеосвећених Дарова, обред светог Причешћа.

Следи свечани моменат преношења светих Дарова на свети Престо. Гледано споља, овај вход личи на Велики вход пуне Литургије, али по суштини и по духовном значењу, он је потпуно различит. У пуној евхаристијској служби, Велики вход јесте преношење/приношење још неосвећених дарова. Црква приноси себе, свој живот, живот својих чланова и сву твар као жртву Богу, присаједињујући ову жртву у једну савршену жртву Христу. Сећајући се Христа, Црква се сећа свих оних које је Он узео на самога себе ради искупљења и спасења. Пренос Светих дарова симболички представља појаву Христа и завршетак пошћења, молитве и ишчекивања, долазак те помоћи, утехе и радости коју смо ишчекивали.

Свечано преношење Светих Дарова са жртвеника на Часну трпезу праћено је певањем древне химне „Сада Силе небесне..".

Вход са већ освећеним Даровима врши се са крајњом побожношћу и поштовањем. За време Входа, уз звоњење звонца, верници врше земно метаније (поклон). У српској пракси, после Великог входа на Литургији пређеосвећених Дарова чита се молитва св. Јефрема Сирина „Господе и Владико...".

После читања ове молитве, одмах почиње припрема за свето Причешће. Његова суштина лежи у Молитви Господњој, „Оченашу", којом се увек завршавају припреме за свето Причешће. Кроз изговарање Христове личне молитве, ми узимамо на себе Дух Христов, присвајамо Његову молитву Оцу, Његову вољу, Његову жељу, Његов живот.

Сада се причешћују свештеници, а потом, после појања стиха „Вкусите и видите како је благ Господ!", почиње причешћивање верника.

Служба се потом завршава и свештеник позива да „изађемо у миру!" На крају службе чита се Заамвона молитва. Завршне молитве на пуним Литургијама и на Литургији пређеосвећених Дарова познате су као Заамвоне молитве због тога што их свештеник чита испред, или на месту, где је у старој цркви био „амвон", тј. посебно узвишено место, одакле се читало Јеванђеље.

„Заамвона молитва" на Пређеосвећеној Литургији изузетно је лепа. Она одсликава везу између служења Литургије пређеосвећених Дарова и великопосног времена. Света Четрдесетница јесте време духовног подвига и тешке борбе са страстима и гресима. Ипак, нема сумње да ће победа над невидљивим непријатељем бити дана свима онима који се, по речима Заамвоне молитве, боре „да се добрим подвигом подвизавају и да се као победитељи греха јаве". А дан Светог Васкрсења већ је близу.

Света Литургија пређеосвећених Дарова једна је од најлепших и најдирљивијих служби Православне цркве. Истовремено, то је важан позив на чешће причешћивање светим Христовим Даровима. У овом богослужењу одјекује глас далеких векова, глас живог, раног црквеног Предања. Тај глас опомиње да верници не могу да живе живот у Христу ако стално не обнављају своју везу са Извором живота, причешћујући се Телом и Крвљу нашег Господа. Јер, Христос је, по речима св. апостола Павла, „наш живот" (Кол. 3:4).

протојереј В. Потапов

превод: протојереј Ђуро Крошњар