Почетак Црквена општина

Црквена општина

Најопсежнији рад под називом Срби у Бечу, Прометеј, Нови Сад 1998. године написао је академик Дејан Медаковић. У својој студији академик Медаковић приказао је живот Срба у Бечу од најранијих времена у свим сегментима: политичким, економским, културним и другим. У овом значајном делу, академик Медаковић осврнуо се и на настанак Српске црквене општине и парохије светог Саве уз констатацију да ,још није свеобухватно проучена историја српске црквене општине у Бечу у осамнаестом веку".С правом се очекивало да ће се наћи обимнија грађа у Бечу која се одно-си на Српску црквену општину Светог Саве у 18 веку; на жалост, очекивања се нису испунила. Међутим, пронађена грађа довољно указује на настанак и раз-вој српске православне црквене општине у Бечу од најранијих времена до дана-шњих дана. Православни Срби, Грци и Румуни у Бечу 1726. године имали су органи-зован црквени живот и организовану црквену општину са правом јавности. Њи-хов црквени и молитвени живот био је везан за капелу Св. Георгија која се на-лазила у једној приватној кући у Демфингер дворцу где је остала шест година, а потом се преселила у Штајерхоф, данашњи Хофнерштајг у Грчкој улици где се и данас налази. Цео овај подухват око формирања црквене општине, оспосо-бљавања капеле за богослужење и њено освећење обавио је 1726. године митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић. Једно време у капели на богослужењу било је помињано име цариградског патријарха. Ова пракса није потрајала дуго. Митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић, одази-вајући се молби чланова црквене општине за освећење капеле, затражио је да се она стави под његову духовну јурисдикцију и да се убудуће помиње његово име на богослужењима уместо цариградског патријарха. На протест Грка, ми-трополит је одговорио да су се карловачки митрополити старали око капеле и да су за њено издржавање прилагали по 150 форинти годишње, а епископи по 50 форинти. И за време патријарха Арсенија Четвртог Шакабенте, капела се налазила под јурисдикцијом Карловачке митрополије. У то време капелу светог Георгија у Бечу опслужују српски свештеници. Из кореспонденције патријарха Арсенија, од 29 септембра 1742. године до 20. октобра 1743. године коју је об-јавио Димитрије Руварац сазнајемо да је у то време при капели светог Георгија парох бечки био протосинђел Партеније Павловић, а помоћни парох јеромонах Атанасије. У вези са јурисдикцијом над капелом и црквеном општином православ-них у Бечу постојао је одређени спор са Грцима. То питање разрешио је патри-јарх Арсеније својом граматом од 4. јуна 1740. године коју је упутио општини. У грамати патријарх је нагласио „да се не усуђују борити се против архипа-стирске власти, да не буде међу њима никаква дељења ни разлике, били Срби, Грци, Бугари или други народи нашег благочашћа, како би иноверци видели вашу верност, слогу и побожну вољу, докле год будете послушни нама и на-шим наследницима црквеним архипастирима, ми ћемо вам увек наш архипа-стирски благослов удељивати. Нека вам је допуштено бирати сваке године цр-квене епитропе опћим договором, буде пуне страха Божијега, ревнитеља за ко-рист црквену и савесне. Када их изаберете, треба да нам јавите њихова имена и да чекате нашу потврду. Од капеле приходе нико од свештенога чина, ни ми, ни наши наследници на архијерејском престолу немамо ни права ни власти што одузети без права општине, осим пароха, пошто у капели ради, треба да од ка-пеле има и награду. Одређивање пароха капеле придржавамо својој власти и наших наследника... Нека се не усуђује нико примати кога у службу пароха без нашег и наших наследника одобрења, а који би хтели уводити какве новотари-је, нека буду одлучени." После смрти патријарха Арсенија на положај митрополита карловачког дошао је енергични Павле Ненадовић. У његово време, присуство јурисдикције карловачког митрополита у Бечу зћатно се осећало. Православни Грци настоја-ли су на све начине да се ослободе јурисдикције карловачких митрополита, српских свештеника и употребе црквено-словенског језика у богослужењу. Ко-ристили су сваку прилику да би у томе успели. После смрти пароха бечког Ге-надија, 1759. године Грци су предложили јерусалимског протосинђела Германа који је тада боравио у Бечу. Међутим, митрополит Павле није пристао на тај предлог већ је у Беч послао за пароха игумана манастира Ремете, Атанасија. Грци су тешко подносили што се храм напази у српским рукама. Митрополит Павле је настојао да скрене пажњу Грцима да је још патријарх Арсеније Четврти Шакабенда својом граматом обавезао на поштовање духовне власти карло-вачких митрополита. Да би тај моменат још више нагласио, митрополит Павле је у том смислу издао своју грамату у којој је нагласио следеће:...„Пошто нама ништа тако на срцу не лежи као мир цркве, спокојно благостање, благочашће и канонички поредак, тим већом готовошћу снисходисмо примити ову молбу Братства капеле, чим нам је већу наду само Братство учинило са обећањем да ће неповређено и тачно чувати све што се у овој форми наређује и опредељује и да неће мимо исту никада ништа урадити. Стога ради заведену од нашег предшастника архиепископа и патријарха, господина Арсенија Четвртог издану норму потврђујемо и ми у целини и у свим тачкама, те повлађујући Братству, да све што је у њој наведено буде у истој снази и код нас, слично наређујемо свима који се сабирају у капели св. Георгија у Бечу, хришћанима нашег благо-чашћа, да по своме обећању и сагласно са овде потврђеном нормом поступају и владају се, и да се не усуђују ни најмање шта против исте урадити у чем да има снагу ова наша потврда остајући у сталном непрејудицирано наше канонско право. Дано у Бечу 18. месеца октобра 1753. године Павле." Ни ова грамата митрополита Павла није умирила Грке у Бечу Не бирају-ћи средства, Грци су се одлучили на један веома неприличан корак. Наиме, они су били затворили храм и из њега однели све свете сасуде, и друге драгоцено-сти. Митрополит Павле реаговао је на овај поступак тако што је у Беч послао епископа горњокарловачког Данила Јакшића са 24 наоружана војника који су, 3. септембра 1761. године повратили отете предмете и сместили их на друго место. Због оваквог поступка митрополита Павла, Грци упуте оштар протест влади и цариградском патријарху. Од тада су Грци престали да посећују храм светог Георгија већ су се за своје верске потребе обраћали руском свештенику у Бечу и одлазили у Руску цркву на богослужење. Ово напето стање између Гр-ка и Срба разрешила је царица Марија Терезија својом наредбом од 10. фебруа-ра 1776. године, по којој капела светог Георгија у Бечу прелази у посед грчке православне црквене општине чији су чланови били већином турски поданици. Од тада је служба Божија у капели увек служена на грчком језику. Према поме-нутој царичиној наредби у капели је имао да служи један свештеник и то Грк, а у случају потребе, могао је бити постављен и помоћник, али опет Грк. Ако Сло-вени желе свога духовника ради исповести, морали су га плаћати, али он није имао право да служи свету Литургију нити било коју другу службу. По питању јурисдикције, по истој наредби, одређено је било да су дужни за свога поглава-ра признавати карловачког митрополита и његово име свештеници у цркви спомињати. Митрополиту се једино доставља копија оригиналне грамате паро-ха о његовом рукоположењу и пријему у службу а митрополит истоме мора по-слати свој благослов без икаквог противљења. Постављање или смењивање свештеника врши једино црквена управа општине. Црквену управу, према наведеној наредби сачињавали су дванаест и ви-ше чланова, а имовином су управљали два или три епитропа који су били дужни сваке године да подносе извештај о своме раду. Ову привилегију су потвр-дили каснији цареви, наследници Марије Терезије својим дипломама; цар Јо-сиф, 3. августа 1782, Леополд, 30. новембра 1791. и Франц Јозеф, 10. јануара 1794.године. Митрополит карловачки Вићентије Јовановић (1774-1780) тешко је при-хватао овакво понижавање од стране грчке јерархије и црквене управе у Бечу при храму светог Георгија. То је изразио и једним протестом 1778. године када је одбио да потврди за пароха бечког, јеромонаха Мелетија кога је општина би-ла изабрала. Због оваквог поступка, управа црквене општине оптужила је ми-трополита Вићентија код царско-краљевског суда у Бечу који је пресудио да митрополит мора признати Мелетија за бечког пароха и послати му благослов. Од тада карловачки митрополити без икаквог противљења слали су свој благо-слов и потврду за изабраног пароха у Бечу. Сва власт митрополита сводила се на давање благослова за постављање свештеника на парохију, а свештеници су једино били обавезни према митрополиту да га за време литургије формално спомињу. За све остале послове и потребе свештеници и црквена општина обраћали су се цариградском патријарху. У Бечу као и у Трсту, показало се још једном да иста вера није била до-вољна за одржавање заједништва Срба и Грка. Питање националне припадно-сти, а нарочито различитост језика, онемогућавало је узајамно разумевање и поштовање. Њихово заједништво, уколико га је било у почетку, није трајало дуго. На површину је избила национална нетрпељивост, суревњивост, отимање о власт и друге неподопштине непримерене цркви и њеном бићу. Током осамдесетих година 18. века дошло је до прилива православног становништва у Беч из Румуније, Ердеља, као и Срба из Војводине који нису били примљени са симпатијама од стране староседелаца. У том смислу карак-теристичан је подухват једног комитета кога су сачињавале тридесет две особе различитог етничког састава са намером да у Бечу оснују нову грчку цркву, не-зависну од цркве светог Георгија. Та нова грчка црква подигнута је 1787 на Флајшмаркту и била је посвећена Светој Тројици. За њу је цар Јосиф Други, 29. јануара 1787. године, доделио одређена права а касније, 8. октобра 1796. годи-не, потврдио и цар Франц Јозеф" Други. Текст привилегија први пут је штампан 1822. године на четири језика и то: немачком, грчком, влашком и црквеносло-венском језику. Касније су настала још два издања. Друго издање, уместо на црквенословенском језику штампано је на српском. Последње, треће издање штампано је 1900. године, али без српског језика. Подизањем нове цркве Свете Тројице у Бечу око које су се окупљали православни Грци, Румуни и Срби, аустријски поданици, није угашена капела Светог Георгија на Штајерхофу. Она је служила искључиво православним Грцима, али и другим православцима који су долазили из Турске, тј. турским поданицима. Међутим, и у црквеној општини Свете Тројице на Флајшмаркту долази-ло је поново до несугласица између Срба и Грка, највише због употребе грчког језика на богослужењу. Ни Грци, а ни Срби нису се хтели одрећи свога језика. То је трајало све до одлуке цара Франца Јозефа Другог, 27. септембра 1860. го-дине, када је цар својом привилегијом потврдио да се на богослужењу у цркви Свете Тројице има употребљавати грчки језик, уз обећање Србима да ће и они моћи доћи до свога сопственог храма. Коначно, јурисдикција карловачких митрополита над православнима у Бечу престала је царском одлуком 1863. године од када се на богослужењу по-мињало име черновичког митрополита. Покушај черновичких митрополита да се умешају у административне послове бечке општине наишао је на снажан от-пор православних Грка. Грци су тада скоро у свему били прихватили јурисдик-цију цариградског патријарха. РАД НА ФОРМИРАЊУ ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ СВЕТОГ САВЕ Имајући у виду напред наведене околности у којима се литургијски и вер-ски живот српског народа у Бечу одвијао, постаје потпуно разумљива тежња Срба да оснују своју црквену општину, школу и цркву. За духовно, морално и материјално снажење бечког српства то је био подухват од изузетног значаја. Пре шездесетих година у Бечу било је доста српских породица и знаме-нитих Срба појединаца. Према једном саопштењу на скупштини српских пред-ставника одржаној 23. октобра, односно 4. новембра по новом календару 1860. године, констатовано је: „Број српског житељства око 500 душах и оних, што само за време овде бораве, око 1000 душах; дакле свега 1500 душах износи који не уживају до сада никакве духовне утехе свога народнога вероисповедања." Сви они нису се могли мирити са чињеницом да недељом и празницима морају ићи на богослужење у грчку цркву чији језик богослужења и проповеди нису разумевали. Нису се мирили ни са чињеницом да прославе св. Саве и друге на-родне светковине прослављају у туђим храмовима и домовима. Посебно за ро-дитеље било је тешко да своју децу шаљу у школу на веронауку у грчку цркву и да уче на немачком језику. Све то подстакло је знамените Србе Беча да пре-дузму озбиљне кораке да се у Бечу оснује црквена општина, храм и школа. Крајем 1859. године учињен је први корак ка остваривању тог плана. Иницијатори су били др Георгије Стојаковић, дворски саветник и члан најви-шег суда, Огњеслав Утјешиновић-Острожински, владин саветник и тумач у нај-вишем суду, Јован Владислав, трговац, Велимир Барбарић, трговац, Никола Маленица, трговац, Димитрије Мировић, трговац и Коста Величковић, трговац. Ова група одржала је састанак у кући др Стојаковића и решила је да за-траже од власти дозволу да могу сазвати скупштину Срба који живе у Бечу, а јој би одседао патријарх и епископи када дођу у Беч, и други фонд од 1000 фо-ринти ради подизања српског храма у Бечу кога је намеравао он лично да освети. Патријарх је тражио да сви улажу у овај фонд како би се храм пре сазидао. За спровођење ове своје намере, патријарх Рајачић је искористио један несвакидашњи догађај који се десио у Монархији, а који је узбудио поданике Монархије. Наиме 1853. године на цара је био извршен један неуспео атентат. У Бечу су се стварали планови да се подигне храм посвећен Христу Спаситељу који је требало да буде дар захвалности Богу за срећно избегнути атентат на ца-ра. С тим у вези, патријарх Рајачић се обраћа цару Фрањи Јосифу молбом у не-колико тачака наводећи разлоге зашто Срби у Бечу траже да подигну свој храм где ће се Богу молити. Пре свега, истиче патријарх Рајачић, што се у Монархи-ји налази неколико милиона Срба, Рутена, Романа који припадају православној цркви. Многи од њих, ради послова долазе у Беч и свако би се упутио прво у цркву, Божију кућу да би измолио благослов свемогућег за испуњење својих молби. Поред Срба, Рутена и Романа, патријарх је навео и друге православне народе, из других крајева, Србе из кнежевине Србије, православне из Македо-није, Епира, Тесалије, Црне Горе, Херцеговине, Турске, Хрватске, Босне, из кнежевина Влашке и Молдавије и др. Патријарх подсећа цара да у Бечу постоје две грчке православне цркве које не могу задовољити потребе Срба, јер се у њима служи на грчком језику који је неразумљив Словенима и Романима. Ис-тичући да се у Бечу за само неколико католичких породица оснивају парохије и цркве зидају, а стотине Срба верника у главном граду Монархије за време неде-ље и празника јуре улицама града, или иду од једне до друге кафане, бавећи се политиком или другим некорисним стварима уместо да су у цркви на молитви. На крају патријарх у име бројних Срба и Румуна, моли да у главном граду до-бију две цркве, једну за Словене, а другу за Румуне, да се при свакој постави свештеник из Карловачке митрополије и да се при свакој цркви устроји паро-хијски дом, школа и потребан смештај за два учитеља, појца, црквењака, звона-ра који би у исто време био и кућепазитељ. Намера патријарха Рајачића и општине да подигну у Бечу свој храм наи-шла је на свеопште одобравање и изазвала огромно расположење код свих Срба. Посебну пажњу привлачи констатација наведена у записнику скупштине у којем се изражава захвалност композитору Корнелију Станковићу, где се каже: „Има се још с радошћу споменути похвале достојна жеља и намера велепознатог и много-љубљеног сербског художника музике г. Корнела Станковића плем. Посједатеља царске златне медаље с насловом "Viribus Unitis" који се ватрено изразио и обе-ћао пред данашњом главном скупштином, да ће дати велики концерт наше пра-вославне, од њега на ноте састављене Литургије од кога цео чист приход да при-пасти има за зидање цркве србске наше парохијалне општине у Бечу на шта му се изрече захвалност од целе скупштине, која такође једногласно закључи да се то Станковићево изјашњење стави у данашњи записник главне скупштине." После одржане скупштине, изабрани одбор црквене општине на челу са др Георгијем Стојаковићем приступио је извршењу и спровођењу у дело доне-тих одлука. Већ 3. децембра 1860. године, одбор је одлучио да се од највиших државних власти затражи место на Глацис и Франц-Јозеф кеју који је иначе према урбанистичком плану био одређен за цркву. Такође је затражено место за зидање парохијске куће и школе. Упоредо са тражењем земљишта за цркву, црквени дом и школу, одбор је тражио одређену парцелу на централном гробљу које се тада оснивало, на којем би се сахрањивали православни Срби. Након преговора, који су годинама трајали, уступљена је парцела која носи назив „Српско одељење" парцела бр. 68, а налази се у близини српског војничког гробља. Одмах после добијања дозволе за скупљање прилога за нову цркву, од-ређени су повереници на територији Монархије, у Угарској, Ердељу који су имали задатак да обаве скупљање прилога. Црквена општина била је везана ро-ком у којем је требало да скупи 80.000 форинти да би могла отпочети са град-њом храма како би искористила плац који јој је био додељен на Франц-Јозеф кеју. Међутим, на самом почетку неколико неочекиваних догађаја претили су да пониште дотле постигнуте резултате. То је, пре свега, смрт патријарха Јоси-фа Рајачића, 1861. године, што је за српску православну општину у Бечу био велики губитак. Само две године дана касније, 1863. умро је и први председник црквене општине др Георгије Стојаковић. И најзад, црквена општина, крајем 1864. године, губи право на поклоњени плац за градњу храма због тога што градња није започета у предвиђеном року. Захваљујући преданом раду Стојако-вићевих наследника, жеља за подизањем храма није се смањивала. Наследник патријарха Рајачића, патријарх Самуило Маширевић, 25. мар-та 1867. године обратио се аустријском министру унутрашњих послова с молбом да се општини додели плац у Вердеторгасе. Међутим, Одбор се није могао оба-везати да ће моћи саградити цркву и дом према захтевима и плану који је од њих тражен, услед недостатка довољно новца. Скоро пуних тридесет година трајало је прикупљање новчаних средстава за градњу храма Светог Саве и црквеног центра са школом и парохијским домом. Храм Светог Саве у Бечу може се рећи, изграђен је прилозима целокуп-ног српства а не само оних из карловачке митрополије. У његовој изградњи својим прилозима учествовали су, пре свих, сви карловачки митрополити и епископи, црквене општине, парохије, парохијски свештеници и многи поје-динци. Било је прилога и из Београда од којих се помињу: краљ Милан Обрено-вић, браћа Ђорђевићи, Живко Карабирберовић, Карастојановић, Барловац, Милушић, Андрејевић, Мијатовић, Протић и др. Из Пожаревца помиње се Лазић. За храм светог Саве у Бечу своје прилоге шаљу барон Јован и Милан Бајић из Пеште, Ристо Шкуљевић, Тодор Аничић, Александар Ковачевић, Душан Ри-стић и многи други из Трста. Међу приложницима су и патријарх Георгије Бранковић, епископ темишварски Самуило Маширевић, цар Фрања Јосиф са 5000 форинти, из приватне касе 1000 форинти, из черновичког верозаконог фонда 3000 форинти, министар Босне, Бењамин Калај из државних средстава 1700 форинти. Када је фонд за изградњу храма достигао своту од 88.000 форинти одбор је купио земљиште у Трећем Бецирку у Фајтгасе за 27.000 форинти. Нарочити подстицај за остварење овог значајног подухвата за бечке Србе и за српски црквени живот уопште, дао је тадашњи председник црквене општине Ђока Осто-јић и велики српски песник Змај Јован Јовановић који је тада боравио у Бечу. На ванредној скупштини одржаној 6. марта 1889. године, председник Јован Стефановић од Вилова, апеловао је на бечке Србе речима и аманетом који је оставио Змај Јова „подижите Срби, браћо цркве и школе, зато нас деца наша моле". Не треба мислити да је припремни период за подизање храма светог Са-ве у Бечу од 1860. када је први пут саопштена вест и добијено царско одобрење за подизање храма, прошло без одређених трзавица и тешкоћа. Сама чињеница да је тај припремни период трајао пуних тридесет година, говори о томе да није све ишло лако и једноставно. Када се прочитају записници са седница скуп-штине чланства, види се да је било опструкције, чак и тужби министарству унутрашњих послова против одборских решења. Све те непријатности биле су узроковане само једним разлогом - недостатком новца. То што се тешко и дуго прикупљао новац за градњу српског храма у Бечу, одговор би се могао наћи у политичким приликама које нису ишле Србима на руку. Карловачки фондови од којих се очекивао зајам од 50.000 форинти нису смели одобрити тражени зајам да им Мађари не би замерили, будући да је то била друга држава. Анекси-ја Босне и Херцеговине после Берлинског конгреса 1878. године, имала је ути-цаја на целокупно држање српског народа према Бечу, а и Беча према Србима. Догађаји у Србији после 1881. године када је дошло до промена политичког курса Србије према Русији и окретање према Монархији, изазвало је велику ре-акцију у Србији према Бечу. Оптужена је била Српска црква и митрополит Ср-бије Михаило Јовановић да су они изазивали незадовољство код народа. И ти разлози су утицали на подизање храма Светог Саве у Бечу. Но, без обзира на све тешкоће и препреке са којима су се Срби Беча суо-чавали, нису одустајали од своје племените намере да доврше дело Божије и саграде себи храм у Бечу. Коначно, 1890. у Трећем Бецирку у Фајтгасе започето је зидање српске православне цркве у Бечу. Пре почетка градње завршене су све формалности око земљишта, избора архитекте за план и извођење радова. За зидарске радове био је изабран Алберт Вагнер. На седници одбора од 29. октобра 1890. године била су предложена два плана за израду иконостаса. Аутор једног плана био је Кин, а другог дворски уметнички столар Алберт. Одбор је прихватио план уметника Алберта чија је предрачунска вредност износила 19.000 форинти. Од-бор је такође прихватио предлог професора Капамаџије „да би требало умоли-ти једног од стручњака - на пример Драгишу Милутиновића, професора у Београду, да нас упути у погледу поделе на иконостасу". Према утврђеном плану архитекте Хенриха Вагнера, темељи за храм би-ли су подигнути у току априла 1890. године . На седници одбора од 30. марта 1890. одлучено је да се освећење темеља обави на Ђурђевдан и да се поводом тога одржи свечаност и да се тај догађај објави у листовима „Бранику", „Заста-ви", „Србобрану", „Српском Гласу", „Одјеку", „Српској Вили", као и у „Ноје фраје Пресе", „Винер Тагблату". Такође, на истој седници је одлучено да се на освећење темеља позове и Амвросије Павловић из Загреба, парох српски. За даљи наставак градње храма и целокупног центра било је потребно још доста новчаних средстава. Одбор је на седници 23. октобра 1890. године одлучио да се обрати сарајевском и осталим митрополитима и епископима у Босни и Херцеговини за скупљање прилога. На истој седници професор Капа-маџија је предложио да се оснује општинска библиотека. Црква Светог Саве у Бечу грађена је у склопу стамбене грађевине која је била озидана на четири спрата са становима за свештеника, капелана, мушког учитеља, женског учитеља, појца и црквењака који је био у исто време и кућепазитељ. Остали станови су се издавали под кирију ради издржавања храма, свештеника и другог особља. То је био начин градње цркава тога времена. Тако је била саграђена и црква у Трсту. Храм са улице био је у дужини од 20.50 метара а широк 6.90 метара. Унутрашњост храма, иконостас, 27 столова са стране, туторски столови и пев-нице урађени су од храстовине у радионици уметничког столара Алберта. Иконе и декорације на плафону урадио је Валтер Шмит. Храм има и галерију за хор. Унутрашњост храма може да прими око 300 верника на молитву. Три године од освећења темеља 1893. године храм је био завршен. На скупштини чланства, 10. јуна 1893. године, била је донета одлука да се освеће-ње храма обави на празник Рођења Пресвете Богородице - Малу Госпојину. Међутим, из неких разлога, није црква освећена тога дана већ је дан освећења одложен за 19. новембар исте године. О овом значајном догађају за Српску цр-кву уопште а посебно за православне Србе у Бечу, угледни бечки лист Neue Freie Presse 20. новембра 1893. године донео је следеће: „Јуче је освећена пра-вославна црква коју је подигла српска црквена општина у Фајтгасе. Освећење је извршено у присуству цара Франца Јосифа и министра председника кнеза Виндижгреца. У византијском стилу изведена фасада цркве посвећена народ-ном светитељу Сави, била је, одговарајући стилу, дивно декорисана, а на два стуба лепршале су се при улазу у цркву заставе у српским и аустријским боја-ма. На улици била је постројена чета босанских пешачких батаљона српске православне вере са музиком. Српски официри и по 10 војника из сваке чете за-узели су места у цркви. У 11 сати већ у цркви сви одлични позвани гости ту је и председник владе кнез Виндижгрец са осталим министрима, кнез Божидар Карађорђевић, српски отправник послова Барловац са особљем посланства, управник Босанске владе барон Николић, посланик Думба, потпредседник беч-ке општине Рихтер, виши чиновници министарства и намесништва, виши офи-цири босанско-херцеговачких батаљона и чланови српске колоније. Госте доче-кује и поздравља почасни председник одбора пуковник Петар Стојић. На улазу у цркву тачно у 11 сати дочекује цара черновички митрополит Силвестар Ан-дрејевич са многобројним свештенством Руске и Грчке цркве, подноси монар-ху крст, који је пољубио. После поздрава председника пуковника Стојића, цар је одговорио да радо присуствује овом свечаном освећењу и изражава призна-ње свима онима који су на том сарађивали да се овај лепи свети дом оствари. Затим је митрополит Андрејевич извршио освећење, после кога је цар свечано испраћен." Освећење храма Св. Саве у Бечу био је догађај од изузетног значаја за Српску цркву. Сам чин освећења указао је на сву слојевитост политичких при-лика и околности у којима је живео српски народ и његова црква на тлу Монар-хије. Наиме, црква Св. Саве је освећена од стране черновичког митрополита уз учешће руског свештеника Рајевског, буковинског свештеника др Зуркана, грч-ких архимандрита Филарета и Серафима и других али без учешћа иједног срп-ског свештеника и епископа. Скупштина црквене општине у Бечу на три месеца пре освећења храма, 21. августа, била је изабрала свештеника из Краљеваца у Срему, протојереја Михаила Мишића. Свештеник Мишић био је мађарски поданик, због чега није могао примити управу цркве и поред интервенције патријарха карловачког Ге-оргија Бранковића и епископа задарског Никодима Милаша. Три године траја-ла је процедура док надлежне власти нису одобриле свештенику Мишићу дола-зак у Беч. Буковинско-далматинска митрополија, 8. априла 1896. године, издала је званичан акт свештенику Мишићу и поставила га за пароха у Бечу. Све до до-ласка свештеника Мишића, свештеничку дужност у храму светог Саве у Бечу обављали су др Зуркан који је боравио у Бечу као посланик у аустријском парламенту и др Евген Козак који је остао све до доласка свештеника Мишића. Прота Михаило Мишић остао је на положају свештеника Српске цркве у Бечу све до своје смрти 1924. године. Био је веома посвећен својој свештенопа-стирској служби. Захваљујући њему, српска православна заједница опстала је и постала пример и узор другим православним словенским народима на терито-рији Монархије. ПИТАЊЕ ЈУРИСДИКЦИЈЕ НАД ПАРОХИЈОМ И ОПШТИНОМ Од оснивања православне црквене општине у Бечу 1726. године у којој су били укључени као чланови Срби, Грци, Румуни и други православци, оп-штина је потпадала под духовну власт карловачких митрополита почевши од митрополита Мојсија Петровића па све до 1863. године. Нарочито се власт кар-ловачких митрополита над бечком православном црквеном општином осећала за време митрополита Павла Ненадовића. После његове смрти 1768, власт кар-ловачких митрополита постајала је више номинална, услед отпора који су пру-жали православни Грци. С обзиром на политичко-територијалну констелацију Монархије, Грци су, одбацивши јурисдикцију карловачких митрополита, прихватили јурисдик-цију митрополита Буковинско-далматинског са седиштем у Черновицима. До установљења Буковинско-далматинске митрополије дошло је као по-следица политичке поделе Монархије. Наиме, Карловачка митрополија у поли-тичкој подели Монархије остала је под влашћу Угарске краљевине, а од српске цркве у Далмацији, заједно са русинско-румунском црквом у Буковини форми-рана је Буковинско-далматинска митрополија у чији је састав 1873. године ушла и епархија задарска и бококоторска. Ни власт митрополита Буковинског у Бечу није била присутна у мери у којој је требало да буде. Грци су се и даље за све духовне потребе обраћали цариградском патријарху. С обзиром на ове околности, Срби у Бечу тражили су начина како да изађу из јурисдикције буко-винског митрополита. Доста се о томе размишљало и доста је било преговара-ња са Буковинском митрополијом. Захтеве Срба за издвајањем буковински ми-трополити су оспоравали. Своја неслагања достављали су аустријским државним властима, министарству унутрашњих послова, што је остављало негативан утисак о Србима као поданицима. Када се цео проблем погледа било са практичне тачке гледишта, било са канонске, не може се наћи никакво оправдање за остајање црквене општине Светог Саве у Бечу под јурисдикцијом черновичког митрополита у Румунији. Румунски митрополити при најбољој вољи нису могли покренути духовни и сваки други напредак чланова црквене општине чији језик нису разумели, нити су им било какве поуке могли дати, особито простијим члановима општине и војницима за које „ријеч владике једног, као што по искуству знам, врло много значи", каже епископ Никодим Милаш. Аустријско министарство задужено за послове вере било је под утицајем тумачења тог проблема од стране митро-полита Буковинског Силвестра да у једном граду не могу бити два православна епископа. Министарство је било мишљења да, ако под јурисдикцијом черно-вичког митрополита стоји Грчка црква Свете Тројице, то мора стајати и Српска црква Светог Саве. На овај проблем се осврнуо и епископ Никодим Милаш. На молбу црквене општине Св. Саве у Бечу епископ Милаш је писао следеће: „Бу-квално узимајући ријечи односнога канона, могло би се рећи, да унеколико је основано оно што је покојни митрополит казао; али са практичног гледишта то је мимо сваке основе - а доказа о том може се стотину навести. А ја бих чак хтио тврдити да би морала и она грчка црква Свете Тројице припасти једном српском владици у Аустрији. Ако у Бечу постоје двије црквене општине саста-вљене од двије народности, грчке и српске, тада је природно а и канони то предвиђају, да треба тражити у држави оног епископа који је једне или друге народности, те томе епископу подредити исте цркве. Грчког епископа у Аустрији нема, него има српског, српски епископ природни је епископ Српске цркве, а кад нема епископа грчког тада томе природноме српском епископу требало би подредити Грчку цркву, а не тамо тражити епископа треће народно-сти и стварати неприродни положај и вавилонску кулу, да се нико већ међу со-бом не разумије и да умјесто бар једну цркву (кад је већ могуће), ослободити од аномалија двије. Па и осим овога, навод покојног митрополита, да у једном гра-ду не могу бити два епископа једне вероисповести, тај навод може вриједити за мање градове, а не за такав свјетски град, као што је Беч, који толико насеља броји и толико разних верских народности има да би се из њега четири Далма-ције могле направити." Поред практичних и канонских разлога које је навео епископ Милаш, он се позива и на примере из историје нагласивши: „Не треба залазити у историју која би много примера пружила да су у једном доста малом граду биле двије парохије од чланова двије народности, зар у Мађарској не ви-димо то и данас у разним мјестима гдје су помијешани Румуни и Срби? Па ако то може и мора да тако буде у мањим местима, зар то не смије бити у једном Бечу, гдје је сваки Бецирк већи од многих великих градова и гдје најпослије сваки Бецирк саставља неку административну заокружену целину."На крају епископ Никодим Милаш храбри председништво црквене општине „да енер-гично изјави своју жељу влади и одлучно истакне свој захтјев, мотивирајући га потребом да анормално стање престане и практичним интересима колико саме црквене општине Бечке, толико и саме државе које би из те општине добивала добре и напојене речју српског владике искреним вјерничким осјећањима љу-ди, тада би и сама влада добро промислила да не погријешава, одбијајући један толико праведан захтјев српског црквеног председништва Бечког, и оснивајући се на наводу доста слабом колико са каноничког толико више са практичног гледишта." Буковински митрополит настојао је на сваки начин да спречи издвајање српске православне црквене општине у Бечу из његове јурисдикције. У настоја-њу да у томе убеди Србе, митрополит је послао у Беч конзисторијалног савет-ника др Цуркана у канонску визитацију. Састанак је одржан у црквеној Сали у Бечу. Председник црквене општине у Бечу, професор Никола Капамаџија није хтео прихватити посету конзисторијалног саветника др Цуркана. Једноставно је ту посету игнорисао. У духу таквог става, професор Капамаџија је најпре прочитао прописе црквене општине, затим је уручио те прописе др Цуркану. Др Цуркан је убеђивао да општина мора признати митрополитову јурисдикцију јер свака црква мора имати своју духовну власт а то је за српску православну црквену општину у Бечу митрополит Буковински. Др Цуркан је том приликом одлучно нагласио: „Ако смо ми молили за доделу задарској дијецези, то још није решено, а док год се не реши, подпадамо митрополиту, а може нам казати, да митрополит неће и не може допустити да будемо додељени Далмацији, јер би у том случају он био само суфраган свог потчињеног владике а он то не може би-ти."Међутим скупштина је заузела одлучан став и донела одлуку: „Да опуно-моћава прјеседништво да у ствари додељивања српском владици од кога додељивања зависи цват и напредак наше општине, све могуће кораке учинити. Три месеца касније сазвана је ванредна скупштина српске православне црквене општине у Бечу на којој је председник Капамаџија подсетио све при-сутне на скупштини да је црквени одбор добио овлашћење и задатак да се цр-квена општина издвоји из јурисдикције БукОвинске митрополије и да се стави под јурисдикцију далматинског епископа Никодима Милаша. „У погледу првог задатка" нагласио је председник Капамаџија, „срећан сам што вам могу саоп-штити да је то питање срећно решено и да ћемо наскоро 12/24. овог месеца (септембра) у петак имати срећу да поздравимо овде у Бечу нашег првог срп-ског првосвештеника Његово Високопреосвештенство господина др Никодима Милаша, који тога дана долази да учини прву каноничку посету нашој опћини и да се на лицу места упозна са нашим стањем и потребама. За тако срећан свр-шетак ове ствари имамо да благодаримо Његовом величанству цару и краљу Фрањи Јосифу Првом, који је 23. јуна 1897. најмилостивије благоизволео наре-дити да се наша опћина додели српско-православној епархији далматинској." Када је после стварања заједничке државе Краљевине Срба, Хрвата и Словена-ца, спроведено уједињење Српске патријаршије 1920. године, црквена општина Светог Саве у Бечу дошла је у јурисдикцију српског патријарха. Епископ Милаш је 26. августа 1897. године упутио акт црквеној општи-ни под бројем 221 и упознао одбор о свом доласку и да очекује распоред свога боравка. Црквени одбор је са великим уважавањем дочекао ову вест и форми-рао посебан одбор за дочек епископа. Епископ Милаш као надлежан архијереј често је обилазио бечку црквену општину и богослужио у храму Светог Саве. СТАТУТ - ПРАВИЛА ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ У једној правној држави као што је била Аустро-Угарска монархија, све је било подређено законском реду и поретку. Ниједна асоцијација па ни цркве-на јединица, почевши од црквене општине, нису могле деловати без одређеног правног акта одобреног од стране ауторитативне власти Монархије. Тако је пр-ви одбор црквене општине морао, 23. октобра 1860. године, да донесе први Статут који је потврђен 14. новембра 1860. године од стране Доњоаустријског намесништва са одређеним циљем за „Установљење Восточно-Православне Српске парохијалне општине". Циљ овог првог Статута био је да се обезбеди правни кредибилитет општине како би општина могла обављати своје функци-је и радити на својој организацији. Он је са изменама био у употреби од њего-вог доношења до доношења новог Статута 1894. године. Састављачима Стату-та многи појмови што се тиче бића цркве нису били јасни као ни њено устрој-ство утемељено на канонској традицији. Отуда су у Статут ушле многе непра-вилности које су у супротности са бићем цркве и њеног канонског поимања. Епископ Никодим Милаш је на то одлучно скренуо пажњу својим актом бр. 308 од 7. децембра 1897. године. Овде наводимо само неке примедбе на које је указао епископ Милаш. Појам свештеника-пароха у Статуту ја категорисан као душестаратељ и стављен је знак -једнакости између душестаратеља и пароха. Епископ Милаш указује: „Требало би увијек у Статуту разликовати пароха од душестаратеља јер сваки је парох као такав и душестаратељ али није или бар може да не буде сваки душестаратељ и парох. Парох је иншталиран свештено-служитељ дотичне парохије и као такав сталан је у одређеним статутарно и ка-ноничким границама. Свештеник који није иншталиран за пароха а врши до-тичну службу, или услед привремене одредбе надлежне црквене власти, такав свештеник није друго него администратор парохије и уопште привремени ду-шестаратељ." Нарочито је епископ Милаш био незадовољан одредбом Статута која предвиђа да свештеник нема право учествовања у седницама општинске управе. У том смислу епископ Милаш пише: „Ја мислим да ми (одбор), признаје добру намеру када сам предлагао да се уметне у Статут она ставка о учествовању свештеника у општинским састанцима. Околност да је црквена општина Св. Саве у Бечу крајем деведесетих го-дина деветнаестог века стављена под јурисдикцију епископа Никодима Мила-ша, тј. далматинског епископа, био је од великог значаја да се у општини уведе канонски ред и поредак. Баш у време кад је општина стављена под његову ју-рисдикцију радило се на коначној верзији Статута која је прихваћена на главној скупштини 7. маја 1906. године. Иста правила потврдила је задарска конзисто-рија, 21. августа 1906. којој је председавао надлежни епископ Никодим Милаш, а две године касније, 17. августа 1908, ова правила потврдио је и задарски представник царске власти. Овим је црквена општина Светог Саве у Бечу ко-начно заокружила рад на свом организационом обликовању. Статут црквене општине обухватао је све делове црквеног живота оп-штине и парохије. У њему је наглашено да црквену општину према првом пара-графу сачињавају Срби православне вероисповести настањени у области глав-ног града Беча, сходно закону од 19. децембра 1890. и закону из 1905. године, а тако исто и они Срби који живе на подручју бечке полиције. У даљем тексту истакнуто је да је црквена општина у Бечу присаједињена српској епархији за-дарској највишим решењем од 23. јуна 1897. године и подлеже врховно цркве-ној јурисдикцији свагдашњег далматинско-истријског епископа, одржавајући при том аутономна своја права. Затим је истакнут смер и циљ оснивања цркве-не општине. По питању чланства, наглашено је да чланом црквене општине по-стаје сваки Србин православне вероисповести ако му је редовно пребивалиште на територији Беча. Што се тиче парохијске јурисдикције, наглашено је да се она протеже на све православне словенског језика, само што они не могу бити чланови црквене општине. У том смислу примењује се наредба Министарства за богоштовље и наставу, од 4. априла 1893, бр. 1383 која гласи: „1) у погледу свију исповједника православне вероисповјести Грчке, Македонско-влашке и албанске народности који су отомански држављани извршује црквено парохиј-ска општина; 2) у погледу свију оних који нису отомански држављани и који нису Словени извршује црквена општина и парохија Свете Тројице; 3) у погле-ду свију оних који су Словенског племена извршује ново-конституисана Срп-ска црквена општина." Иако Статут није у свему био у духу канонске традиције, ипак је обезбе-ђивао одређени ред и поредак у црквеној општини св. Саве у Бечу. Током времена, новије генерације које су пристизале у Беч, укључивале су се у црквени живот бечке црквене општине и њене управне органе. Недо-вољно обавештени о раду првих носилаца и утемељача црквене општине у Бе-чу, у једној европској престоници, уносили су нов дух секуларизма и антиклерикализма који ће временом изазвати нежељене последице, пре свега по цркве-ни и литургијски живот, а самим тим и по црквени поредак. Тако су црквену аутономију која је била дата црквеној општини, погрешно схватали и тумачи-ли. Појединци, отуђени од цркве, у црквеној аутономији видели су одличан ме-ханизам за потпуно одвајање цркве од јерархијске власти, сводећи улогу све-штеника на ниво административног службеника. Говорило се „попе ми те пла-ћамо и твој је олтар". Рђаво тумачена црквена аутономија била је камен споти-цања правилног развоја црквене општине и духовног живота у једној литургиј-ској заједници Црквена аутономија, за коју се Српска црква преко црквених општина, борила на просторима Монархије имала је сасвим друго значење и циљ. Борба за црквено-школску аутономију био је, у ствари, отпор против верског и нацио-налног насиља а не борба против своје сопствене духовне власти како су је по-јединци схватали. МИСИЈСКА УЛОГА ПАРОХИЈЕ И ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ За мисију српске православне црквене општине у Бечу, њено издвајање из састава грчке црквене општине Свете Тројице било је од посебног значаја, колико за Србе у Бечу, исто толико и за остале православне словенске народе. Поред Грчке и Српске цркве у Бечу постојала је и Руска посланичка цр-ква, али без парохије. Она је служила само за потребе руског посланства. У њој је служио чувени прота Рајевски. Он је познавао и сарађивао са нашим најзна-менитијим људима из области науке, културе, дипломатије и политике тога до-ба: Вуком, Његошем, кнежевима Милошем и Михаилом, Корнелијом Станко-вићем, епископом Никодимом Милашом и многим другима. Будући да Руска црква није била парохијска црква, српска црква Светог Саве у неку руку била је парохијска црква за све Русе који су живели у Бечу. Све статусне промене Руса у Бечу увођене су у протоколе цркве Светог Саве. Од словенских народа оснивање црквене општине и подизање цркве Светог Саве, са посебном радошћу дочекали су Чеси, не само они који су живе-ли у Бечу, већ и у Чешкој. Под утицајем православља из Русије, дошло је до ве-ћег прелаза Чеха у православну веру. Тај прелаз био је из чистог верског увере-ња јер су мислили да је то она Кириловско-Методијевска црква којој су њихови преци припадали и да је то богослужење које су света Браћа увела. По примеру истинских хришћана мирно су се организовали да не би дали повода властима, а нарочито римокатоличком свештенству, којима овај поступак није био по во-љи, да предузму неке нежељене мере. Прелазак у православну веру обављан је у мањим групама, не масовно и демонстративно. У Прагу ту акцију водио је ру-ски протојереј Ришков који је све случајеве веропрелазних слао у Беч да се ре-гиструју у матичним књигама храма Светог Саве. У току 1903 године појавио се већи покрет међу Чесима за прелазак у православље чији је иницијатор био прокуратор Саблер, преко познатог чешког патриоте др Живанија. Чешки министар Резек, који се према проти Мишићу и Српској цркви пријатељски одно-сио, упозорио је проту на тај случај масовног прелаза напоменувши: „Да Срп-ска црква не треба да одбија (пријем) али да буде подаље од те агитације, да не би политички шкодило нашим сународницима". Чеси, који су примили православну веру, посећивали су српску цркву у Бечу. Својом побожношћу утицали су на наше вернике како својим понашањем у цркви тако и својом дисциплином. С друге стране, својим прилозима допри-нели су материјалном снажењу црквене општине. У српској цркви Св. Саве у Бечу био је основан хор у којем су, поред Ср-ба, певали Руси, Чеси, а било је и чланова Бечке опере. Тако састављен хор привлачио је многе православце осим Срба, на света богослужења. Српска црква Светог Саве у Бечу од постанка није била само верска установа, већ и центар српских и свесловенских аспирација и стремљења. Беч, седамдесетих година деветнаестог века, био је стециште многоброј-не српске академске омладине која је студирала на бечким високим школама. Студенти који су били окупљени око студентског академског удружења „Зора", окупљали су највећим делом студентску омладину из српских неослобођених крајева вођени идејом ослобођења свих Срба испод туђинског ига и уједињења у једну целину. То своје опредељење изражавали су многобројним манифеста-цијама. Сви они били су приврженици светосавске цркве у Бечу. Учешће академске омладине у црквеном животу у Бечу нарочито је било присутно на светосавским прославама и другим националним комеморацијама везаних за значајне датуме из наше националне историје. Поред тога, студенти су у црквеној сали држали јавна предавања из области језика, књижевности, бе-летристике, историје и других области. Српска омладина је са одушевљењем учествовала у свим манифестацијама које је црква организовала у спомен дога-ђаја на ратне успехе српске војске у току ратова за ослобођење. Храм Светог Саве у Бечу заузимао је значајно место у свеукупном живо-ту српског народа и у мисији Српске цркве. Када се погледају протоколи од 1894. године, када је црква добила право вођења матичних књига, па до 1941. године, наићи ћемо на импозантне цифре које о томе сведоче. Протокол венчаних показује да је било 921 венчаних, од тога 242 Срби-на оженило се са 40 Немица, 168 Чехиња, 12 Јеврејки, 8 Хрватица, 6 Мађарица 6 Пољакиња и 2 Францускиње. Од Српкиња, 25 су се удале за Немце, 25 за Че-хе, 5 за Јевреје, 5 за Русе и 5 за Бугаре. У храму Светог Саве, бракове су склопили, Јован Скерлић, Константин Фотић, др Војислав Суботић, Влада Марковић, др Мирослав Спалајковић, Све-тозар Рашић, др Мирослав Недељковић, др Јоже Вилфан и многи други. Протокол крштених показује да је у храму обављено 1109 крштења од тога 619 мушке, а 490 женске деце. По народности крштено је 663 српске, 165 чешке, 119 руске, 77 немачке, и 67 бугарске деце . Протокол веропрелазних показује да је 888 примило свету веру право-славну. Од тога највише римокатолика 706, евангелика 45, гркокатолика 20, старокатолика 15 и мојсијеваца 47. По народности највише је било Чеха, Нема-ца, Словенаца, Пољака, Француза и Хрвата. У храму Светог Саве у Бечу опојано је 1546, од тога 1050 мушких и 490 женских особа. У њему је 1901. године обављено опело краља Милана Обреновића. Опело је обавио патријарх карловачки Георгије Бранковић. Опелу је лично присуствовао цар Фрања Јосиф са министрима, генералитетом и страним ди-пломатама. Цар је пешице ишао у погребној поворци која се кретала од Фајтга-се ка јужној железничкој станици. У храму Светог Саве обављено је опело и принца црногорског Мирка коме је присуствовао министар Бертхолд, онај исти који је Србији 1914. године послао ултиматум. Опело је служио епископ бококоторски Кирило који је, за ту прилику, дошао из Црне Горе са својом делегацијом. Поред поменутих, у храму Светог Саве опојани су Ђорђе Ценић, Мина Вукомановић, ћерка Вука Караџића, епископ Герман Опачић, патријарх Луки-јан Богдановић, министар Драгомир Вучковић, професор Милан Андоновић, генерал Петар Мишић, др Војислав Суботић, др Владан Ђорђевић, Ђорђе Стра-тимировић, др Асен Златаров-Христов, професор Универзитета у Софији, Ђор-ђе Настасијевић, посланик Краљевине Југославије, др Станоје Станојевић, про-фесор Београдског универзитета и многи други. С обзиром на свеукупне политичке прилике настале после Берлинског конгреса и анексије Босне и Херцеговине, обазривост бечког двора према Срп-ској цркви у Бечу била је посебно изражена. Црква је била под сталном при-смотром полиције. Прота Михаило Мишић морао је свако благодарење у цркви да пријави полицијским органима. Тим страхом нарочито су били уплашени поједини чланови црквеног одбора. Из страха, на скупштини чланова, од 10. фебруара 1913. године, било је предлога да се отпусти из службе протојереј Михаило Мишић због тога што је много „србовао". Одбор 1914. године посеб-но заводи посебан надзор у цркви. Захтева од свештеника да недељом у цркви за време проповеди само протумачи недељно јеванђеље. На Видовдан исте године доноси одлуку да се одржи само помен. За прославу Светог Саве 1915. године, одлучио је да се одржи само света Литургија без икаквог другог програма. Црква Светог Саве у Бечу за време Првог светског рата много је пропа-тила и са материјалне стране. Наиме, за време рата црквена општина је била приморана да уписује ратне зајмове, те се тиме њена имовина знатно смањила. Услед пропасти Аустроугарске 1918. године, ти зајмови су постали безвредни. Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, многи имућнији Срби, који су највише помагали цркву, одселили су се за Србију. Смањењем верника, црква је остала добрим делом без приложника. Нова законска регулатива узела је у заштиту све станаре, па и станаре у црквеној кући, те кућевласницима нисуплаћали станарину. Тиме се општина углавном лишила главног прихода за из-државање цркве. Материјално стање општине било је такво да општина није могла издржавати ни свештеника, ни црквењака, нити пак друге службенике. Општински одбор био је одлучио да општинску зграду поклони југословенској држави. Међутим ни држава није ову понуду прихватила нити је на понуду од-говорила. У току 1920. године, црквена општина, после сазнања да држава није у стању да измири дугове црквене општине и преузме цркву и целокупни цр-квени центар у Бечу, одлучила је да се обрати Светиславу Јовановићу, члану црквеног одбора, човеку познатом у банкарском свету и од њега затражи позај-мицу за исплату дугова. Захваљујући том кораку који је преузела црквена оп-штина, сакупљена су довољна средства за санирање дугова и осигурана нова средства за нормално функционисање општине у наредне четири године. Светислав Јовановић, као угледни банкар и члан црквене управе у Бечу, успео је да код надлежног министарства у Београду издејствује да се у држав-ном буџету Југославије предвиди ставка од 4000 динара, као плата за будућег српског свештеника у Бечу. Ово је била знатна помоћ црквеној општини која је допринела њеном опстанку и наставку важне црквене мисије у најзначајнијем центру политичке моћи у тадањој Европи. Када су биле преброђене ратне страхоте и када се толико жељени мир почео враћати у Европу и у свету, а црквена општина почела материјално ста-билизовати, крајем 1924. године умро је протојереј Михаило Мишић, први па-рох храма Светог Саве у Бечу. То је био велики ударац за црквену општину и парохију. У току своје двадесетдеветогодишње пастирске службе, храбро и му-дро са примерним свештеничким достојанством, успео је да очува црквени по-редак који су често реметили чланови црквеног одбора. Многи појединци ника-да нису могли да схвате нити да прихвате да је црква, пре свега и изнад свега, Божанска установа, а не некаква секуларистичка организација и да су, поредак који влада у цркви од апостолских времена, сви дужни да чувају и поштују, а поготову свештена јерархија. Поред тога прота Мишић се нарочито истицао у националном и патриот-ском раду. Српска црква Светог Саве у Бечу била је сабиралиште и уточиште многих српских заробљеника, интернираца, евакуисаних емиграната. После за-вршетка Првог светског рата, одржава живе и интензивне везе са српском Па-тријаршијом. Не чекајући никаква упутства из Београда, после слома Аустро-угарске, почео је на богослужењима да узноси молитве за поглавара Српске цр-кве патријарха Димитрија, краља Петра и Краљевски дом. Све је то охрабрују-ће деловало на православне Србе у Бечу. После смрти проте Мишића, нешто више од годину дана, дужност паро-ха у Бечу обављао је рутенски свештеник Иларион Брензан, који је привремено боравио у Бечу. У току 1925. године црквена општина у Бечу расписала је конкурс за сталног свештеника. Том приликом пријавило се на конкурс 11 свештеника из разних крајева тадање Југославије. Патријарх Димитрије, као надлежни архије-ре] за дијаспору, препоручио је, као најдостојнијег кандидата, Ненада Барачког, професора мушке учитељске школе у Сомбору или привременог протопрезви-тера Богдана Поповића из Велике Кикинде или Уроша Ковинчића, окружног протопрезвитера и пароха у Араду, Румунија. Иако је патријарх Димитрије препоручио Ненада Барачког, одбор црквене општине изабрао је протојереја Богдана Петровића. Очекивало се да ће прота Петровић провести читав век на бечкој парохији, међутим није било тако. Прота Петровић дошао је у сукоб са црквеним одбором због принадлежности. Није био задовољан, те је после две године напустио положај пароха у Бечу. У његово време напустили су похађа-ње Српске цркве у Бечу, Руси и Бугари, који су пре тога остали без свога храма, јер су руски бољшевици лепу руску цркву претворили у магацин. Крајем 1928. године, на основу споразума са председником руске цркве-не општине, кнезом Трубецким, Руси су са својим свештеником и хором, пре-шли у Српску цркву и ту обављали света богослужења све до почетка 1929. го-дине, када је за пароха дошао Стеван Поповић, парох новосадски. Протојереј Стеван Поповић био је веома активан свештеник. Музички образован, основао је мушки хор „Словенски Југ", чији је председник био Ми-лоје Симић, конзул у Бечу. Чланови хора били су махом српски студенти. Хор је допринео не само лепоти богослужења у нашој Српској цркви, већ је својим наступима ван храма, на концертима достојно репрезентовао лепоту стварала-штва српске духовне културе изражене кроз дела Корнелија Станковића, Сте-вана Мокрањца и других српских композитора. Свештеник Поповић остао је као парох само две године, морао се вратити назад у отаџбину на нову дужност која му је била додељена. На његово место изабран је прота из Даља, др Родољуб Стојаковић. Био је добар свештенопастир и вољен од своје пастве. Међутим, због болести и по-родичних проблема, био је ометен у свом свештенопастирском раду. После шест година, крајем 1935. године, умро је у Бечу и сахрањен на српској парце-ли у бечком гробљу, поред проте Мишића. Протојереја Стојаковића, наследио је др Милоје Араницки, кога је у Беч послао патријарх српски Варнава. И прота Араницки био је веома активан у својој свештенопастирској служби. По доласку у Беч, проту Араницког изнена-диле су две ствари у бечкој црквеној пракси. Прво, што парох цркве Светог Са-ве у Бечу не води матичне књиге, док за то не добије дозволу од Магистрата у Бечу и друго, што парох није члан одбора црквене општине, по правилима Срп-ске Грчко-Источне црквене општине Св. Саве у Бечу од 7. маја 1906. године, која су тада још увек била на снази. Прота Араницки дошао је за пароха у Беч у само предвечерје Другог светског рата. Доживео је многе непријатности од стране бечке полиције, па и претрес парохијског надлештва, матичних књига и целокупне администрације. „Тада сам схватио и то", каже прота Араницки, „да је добро да парох тамо не води летопис." Патријарх српски Гаврило, 28. марта, сутрадан после обарања Пакта, преко југословенског посланства, позвао је проту Араницког да се врати у отаџбину. Према плану, проту Араницког требало је да га наследи прота Недељко Стреличић. Међутим, прота Стреличић никада није стигао у Беч. На његово ме-сто, постављен је за пароха у Бечу јеромонах Арсеније Серин. Њега је на тај по-ложај поставио берлински архиепископ Серафим Ладе. ПИТАЊЕ ЈУРИСДИКЦИЈЕ НАД ЦРКВЕНОМ ОПШТИНОМ У ТОКУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА Други светски рат проузроковао је огромне жртве, разарања и изазвао поремећај црквеног поретка на православном организму, не само у Западној Европи, већ и на свим другим просторима света. Хитлерова фашистичка импе-ријална политика у остваривању својих тежњи вешто је користила отпаднике и дисиденте од православне цркве који су били потпомогнути од службених кру-гова унијата. Међу такве спада и архиепископ германски и берлински Серафим Ладе. Ко је био Серафим Ладе? Професор др Љубомир Дурковић-Јакшић каже: „Он је био пореклом Немац, учио је у Русији, где га је затекла револуција, када је на неканонски начин стекао свештенички чин. После тога вратио се у Беч, одакле је развијао делатност под изговором да ради на спасењу православља у Русији. Њега је Руска Загранична црква примила под своје окриље и поставила у Бечу за епископа. Под заштитом ове цркве покушао је да ровари у Румунији, али је отуда био прогнан. Када је 1939. године окупирана Пољска наставио је са својим радом у тој земљи и разорио тамошњу православну цркву. То је чи-нио као архиепископ германски и берлинсКи јер је био организовао у Берлину седиште, и планирао да под немачким вођством потчини све православне цркве у окупираним крајевима."У Бечу, епископ Серафим настојао је да јавно демонстрира своју власт јурисдикције над српском парохијом и црквеном општином Светог Саве. Он је одликовао напрсним крстом протојереја Милоја Араницког, пароха бечког. Ка-да је Свети архијерејски синод то сазнао, упутио је оштар протест Руском за-граничном синоду, напоменувши: „Питати Свети архијерејски синод руске цр-кве у иностранству (под чијом јурисдикцијом подпада архиепископ Серафим). Да ли је истина да је Његово Високопреосвештенство архиепископ берлински господин Серафим одликовао напрсним крстом протојереја Милоја Араницког, нашег пароха у Бечу и на основу чега је могао туђег клирика одликовати кад то право у овом случају припада Светом архијерејском синоду Српске цркве." Патријарх Гаврило и Свети архијерејски синод енергично су реаговали на све покушаје епископа Серафима да успостави некакву јурисдикцију над православнима у Западној Европи, Пољској и Чехословачкој. Обавештени ин-формацијом, објављеној у листу „Тан", од 28. јануара 1940. године, да ће епи-скоп Серафим помоћу Гестапоа, све православне у Немачкој и Чешкој да пот-чини својој јурисдикцији, патријарх Гаврило је позвао митрополита Анастаси-ја, поглавара Руске заграничне цркве чије је седиште било у Сремским Карлов-цима и упозорио га да скрене пажњу епископу Серафиму да се не меша у цр-квене јединице које су под јурисдикцијом Српске православне цркве, као што је православна црква у Чешкој, црквена општина Светог Саве у Бечу и др. На ово упозорење, митрополит Анастасије је тада дао изјаву да епископ Серафим то не чини под притиском и принудно, већ да посредује између немачких вла-сти и православних у Рајху, пошто се налази на погодном месту. То погодно место са кога је радио епископ Серафим, натерало је еписко-па из Гродња, Саву, да у пркос веома тешких и по живот опасних околности дође у Београд и донесе меморандум у којем је и опширно приказао епископа Серафима који се обрео у Варшави, одмах после окупације Пољске и одузео власт епископу Дионисију, поглавару православне цркве у Пољској и почео да води послове пољске цркве. Свети архијерејски синод је примио и проучио Ме-морандум и по истом одлучио: „Меморандум примљен од пољског епископа Саве завести у синодску архиву и остати при томе да се у Пољској признаје оно стање које је рат затекао." Оваквом одлуком Српска православна црква је ка-тегорички испољила своје гледиште да не признаје промене у Пољској право-славној цркви које је извршио епископ Серафим. Став Светог архијерејског си-нода подржала је и Васељенска Патријаршија која је категорички осудила рад епископа Серафима. Епископ Серафим у спровођењу својих намера, није марио за каноне. Он здушно помаже стварање украјинске православне аутокефалне цркве настале захваљујући Немцима који су помагали украјински сепаратистички покрет про-тив Русије и тако створили украјинску православну аутокефапну цркву на челу са професором Иваном Огијенком, бившим министром просвете из 1918. годи-не. Српска црква је осудила стварање украјинске аутокефалне цркве и свој став изразила у одлуци Светог архијерејског синода, у којој стоји: „Према обаве-штењу немачке окупаторске власти су повратиле митрополита Дионисија под условом да он пристане на оснивање тзв. Православне украјинске цркве, после чега је уследио избор и постављење епископа Илариона (Огијенка) и других украјинских епископа. Оснивање украјинске православне цркве, то је замисао оних који су же-лели да ослабе интересе опште не само Православља него и читавог Словен-ства, а посебно Русије. Како ово оснивање нема никакве канонске подлоге, и дело је исто поли-тичких власти који искоришћују ратне прилике, то Српска православна црква не може и неће да призна ово установљење украјинске православне цркве." Нажалост, такозвани епископи, такозване украјинске православне цркве још једном су се умешали у живот Српске цркве када су, противно канонима без икакве законске подлоге, подржали раскол у Српској цркви 1963. године и рукоположили за епископа Иринеја Ковачевића, наследника епископа Диони-сија Миливојевића. Патријарх Гаврило изразио је велико негодовање због промене става ми-трополита пољског Дионисија према епископу Серафиму, у погледу стварања украјинске аутокефалне цркве. Патријарх Гаврило је ово окарактерисао као из-дају у општесловенској борби против Немаца и других сила које су стајале иза њих. У борби за очување поретка у православној цркви, а посебно у црквеним јединицама Српске православне цркве, Свети архијерејски сабор састао се у ванредно заседање, 25. новембра 1940. године, на којем је прочитан извештај Светог архијерејског синода у којем се, између осталог, истиче: „Судбоносне политичке промене ...створиле су велике пометње у пословима Православне цркве у бившој Пољској и у Немачком Рајху, а услед нарочитих немачких ин-тереса... које се састоје у следећем: Немачко државно уређење се заснива на на-челу фирера, вође. То значи да свака организација мора имати свога вођу. Др-жећи се овога начела, немачки Рајх у најновије време покушава да организује православну цркву на својој политици под вођством архиепископа берлинског и немачког господина Серафима, коме је већ успело да приграби власт за себе на деловима пољске православне цркве чији је поглавар митрополит варшавски Дионисије. После овога архиепископу берлинском Серафиму је успело да да за себе придобије и руског евлогијевског епископа у Прагу господина Сергија, с ким је склопио споразум.. Серафим је покушао да до оваквог споразума дође и са Његовим Прео-свештенством епископом Гораздом, али без успеха, јер је наш Свети архијереј-ски синод стао на становиште да се такав и сличан споразум не може примити. Независно од ове акције архиепископа Серафима, а услед специјалних политичких циљева немачког Рајха у погледу Украјине, дошло је изненада до образовања Украјинске православне цркве... Када је услед овога рата, по заузећу Варшаве, митрополит Дионисије био суспендован од стране Немаца, а власт његова била поверена архиепископу Сера-фимунашацрквадонелаје одлуку да тај акт као неканонски не може признати." Сва ова акција епископа Серафима са Немцима била је у знаку стварања Савета епископа православних цркава у Немачкој, „на чијем челу би био Сера-фим. Српска црква одбила је сваки покушај у овом правцу, јер је свесно била противна насиљу Серафимовом кога је помогла Хитлерова Немачка." Својим неканонским понашањем епископ Серафим је настојао да у беч-кој црквеној општини оспори право јурисдикције патријарху Гаврилу. Према једној одлуци Хитлеровог режима, ова црквена општина потпала је у јурисдик-ционом погледу под берлинског православног архиепископа Серафима (Ладе) који је поставио за пароха јеромонаха Арсенија Серина. Патријарха Гаврила није уплашила ова одлука Хитлеровог режима. Све-ти архијерејски синод на предлог митрополита скопског Јосифа, послао је у Беч за пароха протојереја Васу Шипку, референта Светог архијерејског синода. СТАЊЕ ПАРОХИЈЕ И ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА Протојереј Васо Шипка био је парох у Бечу у најтеже време, а то је било време док су још увек трајале ратне операције, под сталном присмотром немач-ке солдатетске, кад није било лако сачувати главу на раменима. Ништа лакше протојереју Васи није било ни када су савезничке снаге окупирале Беч. Прота Васа као прави Христов пастир, окупљао је наше људе, саветовао и мирио, упу-ћивао на прави пут, чинећи све да се ратом окорела срца појединаца омекшају и испуне племенитим осећањима. Овакав пастирски приступ био је неопходан да би многе појединце спасао од обрачуна и међусобног проливања крви због сумњичења за сарадњу са Немцима у току рата. Прота Васа је 1950. године, на-кон завршетка Другог светског рата, истрошен и намучен, умро и сахрањен на бечком гробљу међу својим парохијанима. После смрти протојереја Васе Шипке, патријарх Викентије послао је у Беч за пароха, архимандрита Данила Цветкова, референта Светог архијерејског синода и уредника Патријаршијског гласника, службеног листа Српске право-славне цркве. Интересантно је приметити да је ово први пут у историји српске црквене општине у Бечу да је бечка црквена општина тражила за свога пароха једног монаха, а не свештеника. Разлог је био у томе што црквена општина није имала материјалних средстава за издржавање свештеника са породицом. Период свештенопастирског рада архимандрита Данила у парохији и црквеној општини Светог Саве у Бечу карактерише нагомиланост поратних проблема, уз присуство великог броја ратних заробљеника и новопридошлих емиграната из комунистичке Југославије који су били сасвим другог ментали-тета од невеликог броја преосталих староседелаца. Ова карактеристика није са-мо специфичност црквене општине и парохије у Бечу већ и других парохија и општина широм Европе, па и на северноамеричком континенту. Управо та раз-лика у менталитету рађала је разлике у приступима решавању црквених пита-ња, прихватању или одбацивању црквеног поретка. С друге стране, материјал-не, црквена општина била је сведена на нулу. У тако тешким приликама било је веома тешко пастирствовати. Не треба губити из вида чињеницу, да се комунистички режим у Југо-славији који је Српску цркву једва трпео, мешао у рад Српске цркве и није би-рао средства како би дестабилизовао њену мисију. Зато није чудо што су про-блеми у црквеној општини Светог Саве баш у то време почели да кулминирају. Као непосредан повод раздора у црквеној општини, био је покушај реви-зије и измене Правила црквене општине насталих 1906, односно 1908. године. Правила из 1906, односно 1908. године, настала у одређеним историјским окол-ностима на територији двојне монархије, била су одраз политике бечког двора према Православној цркви. Отуда се с правом постављало питање њихове из-мене. То питање покренуто је још 1938. године. Покренуо га је др Васо Шипка, протојереј, парох бечки и тадашњи председник др Мандровић, али због одређе-них тадашњих околности то није било спроведено. У почетку Другог светског рата била је, силом ратних околности, намет-нута јурисдикција берлинског епископа, експонента Хитлеровог режима, Сера-фима Ладе. Када се завршио Други светски рат, било је за очекивати, усаглаша-вање црквених правила новонасталим околностима. Ту иницијативу преузео је председник тадање црквене управе, црквене општине Светог Саве у Бечу, Дра-ган Бергман, који је дошао за председника црквене управе 1949. године, после оставке др Мандровића. Председник Бергман је самоиницијативно, 1951. и 1952. године покре-нуо измену Правила. Ове измене је надлежно аустријско министарство потвр-дило 21. јануара 1957. године. Поступак председника Бергмана изазвао је реак-цију појединих чланова црквене општине који су створили опозицију у којој се нарочито истицала Марија Милекић. Патријарх Герман, као надлежни архије-реј, у настојању да заштити црквени поредак, није дозволио измене Правила и доноси следећу одлуку: „Српска православна црквена општина у Бечу изврши-ла је без сагласности надлежне црквене власти измене Правила Српске, Грчко-Источне црквене општине Светог Саве у Бечу из 1906. односно 1908. го-дине и иста потврдила код надлежних Аустријских грађанских власти 21. јану-ара 1957. године. С обзиром да измене Правила може вршити само чланство на годишњој скупштини и поднети надлежној црквеној и аустријској грађанској власти на просуђивање и одобрење (параграф 12 истих правила), што у овом случају није учињено, били смо принуђени да својом одлуком од 18. октобра 1960. године НЕ ОДОБРИМО на овакав начин извршену измену Правила." После овакве одлуке патријарха Германа ситуација у бечкој црквеној општини постала је још немирнија. Како би се смириле прилике у црквеној оп-штини у Бечу, патријарх Герман шаље своја два изасланика, протођакона Бра-нислава Петровића, секретара епархијског управног одбора Архиепископије београдско-карловачке и протођакона Божидара Трипковића, секретара Цркве-ног суда Архиепископије, да испитају стање у црквеној општини и о томе под-несу извештај Патријарху. Делегација је у Бечу од 22. фебруара до 1. марта 1961. одржала састанак са члановима црквене управе и 24. фебруара присуство-вала седници црквене управе на којој је извршено усаглашавање предложених промена Правилника из 1906, 1951, 1952 и 1959. године. Патријархови изасла-ници, после свестраног испитивања ситуације поднели су Патријарху извештај и препоручили да општина повуче код аустријских власти измену Правила до доношења нових Правила. До доношења нових Правила искључиво да важе Правила из 1906. односно 1908. године. На основу овог извештаја, патријарх Герман је донео следећу одлуку: „Ставља се у дужност Српској Православној Црквеној Општини у Бечу да код надлежних аустријских власти повуче потвр-ђену измену Правила из 1906. односно 1908. године. До доношења и потврде нових Правила у важности ће бити Правила из 1906. односно 1908. године. Црквеној општини се ставља у дужност да најдаље до краја 1961. године сазовеванреднускупштинусајединомтачком дневног реда: „Измене Правила." На три месеца пре заказане скупштине позвати све чланове да измире своја дуговања како би се могли користити правом да учествују у измени Правила.. До наредне редовне скупштине продужујемо мандат садашњој цркве-но-општинској управи." Ни ово није помогло. Председник црквене управе Драган Бергман при-хватио је да повуче предлоге за измену Правила али опозиција на челу са Ма-ријом Милекић није престајала са клеветама и нападима. Такве околности до-воде до грађанског суда, што је патријарха Германа тешко погодило. Ценећи заинтересованост и напоре Патријарха да у црквеној општини у Бечу успостави мир и поверење, председник Бергман повукао је тужбу против Марије Милекић изјавивши: „По жељи Његове Светости Патријарха да мир, јединство и међу-собна сарадња завлада у српској православној општини у Бечу на расправи од 21. септембра о.г. пристао сам на услове намирења, стављене са моје стране, што из приложеног судског записника види се." Патријарх Герман није престајао да проналази начине како да поврати мир и поверење у црквеној општини Светог Саве у Бечу. Парох бечки архимандрит Данило Цветков веома тешко је преживљавао немире и свађе у црквеној општини. Штитећи црквени поредак, долазио је у су-коб са појединим члановима црквене управе што му је веома тешко падало као свештенопастиру. Због тога је сматрао да је најбољи пут да се избегне даља конфронтација са појединцима да се повуче и омогући долазак другог пароха у Беч који није оптерећен свим проблемима који су потресали црквену општину. Патријарх Герман схватио је тешкоће архимандрита Данила и уважио његову молбу за разрешење са дужности бечког пароха. О томе, у својој одлуци, па-тријарх Герман каже: „С обзиром на све околности и прилике настале у Срп-ској православној црквеној општини Светог Саве у Бечу а усвајајући и његову молбу, разрешавамо архимандрита о. Данила Цветкова дужности пароха Срп-ске православне цркве у Бечу и позивамо да се врати у Отаџбину. Узимајући специфичност те црквене општине, Ми на то упражњено ме-сто привремено упућујемо високопречасног протојереја о. Стевана Поповића, пароха у пензији из Новог Сада." Ово није био први сусрет протојереја Поповића са бечком парохијом и њеним парохијанима. Још 1929. године протојереј Стеван Поповић заорао је врло плодоносну бразду у бечкој парохији и црквеној општини. Свакако да је то био добар повод патријарху да га поново пошаље за пароха у Беч, очекујући помоћ у сређивању поремећених прилика. Поред жеље да учини добре услуге црквеној општини, прота Поповић није могао претпоставити да су се људи у црквеној општини изменили и да то нису били они људи из двадесетих година, када је први пут обављао парохијску службу у Бечу. За време његовог петогодишњег свештенопастирског рада на парохиј-ском подручју у Бечу, немири и размирице нису престајали. Ипак, десио се је-дан догађај који је био од изузетног значаја за правни кредибилитет црквене општине у Бечу, а то је признање црквене општине од стране аустријских др-жавних власти. О томе, прота Поповић у свом обавештењу патријарху Герма-ну, каже: „Радосни смо да можемо известити Вашу Светост о добрим вестима и збивањима у протеклој години. Од нарочитог значаја је доношење Закона о признавању православних цркава у Аустрији. На основу тога је и наша црквена општина добила званично признање од министарства просвете, што до сада ни-је био случај." Погоршању прилика у црквеној општини Св. Саве у Бечу умногоме је допринео црквени раскол у Српској цркви на тлу Северноамеричког континен-та који се пренео и натерен Западне Европе тако да ни црквена општина Светог Саве у Бечу није била поштеђена. Поједини чланови црквене општине због раз-бијачких акција и нарушавања реда и црквеног поретка били су стављени под црквени суд и ускраћене су им биле црквене функције и црквене почасти. И поред овога, прота Поповић је својим достојанственим држањем и ра-дом успоставио добре односе са другим хришћанским конфесијама у Бечу, пре свега, са Римокатоличком црквом кроз блиску сарадњу са Про Оријенте, са Еван-гелистичком, Старокатоличком као и са Светским саветом цркава у Женеви. После пет година свештенопастирског рада на парохији Св. Саве у Бечу, прота Поповић, својим писмом од 23. фебруара 1966. године, замолио је патри-јарха Германа да га разреши даљег опслуживања бечке парохије . Патријарх Герман је усвојио разлоге протојереја Поповића и својом одлуком од 1. марта 1968. године разрешио је протојереја Стевана Поповића. После оставке проте Поповића, за пароха у Беч дошао је протојереј др Живота Михаиловић који је остао на парохији само годину дана. Одласком проте Михаиловића парохијску дужност у Бечу кратко време обављали су свештеници Жарко Мирковић, који је касније постављен за пароха у Грацу и Милан Стојановић, потоњи парох у Салцбургу и Инсбруку. Почетком 1969. године дошло је до промене јурисдикционе припадности црквених јединица на просторима Западне Европе. Свети архијерејски сабор оснива Епархију западноевропску на челу са епископом Лаврентијем за под-ручје Западне Европе. Међу првим проблемима са којима се суочио епископ Лаврентије у по-четку своје архипастирске службе, био је проблем бечке црквене општине. Епископ Лаврентије, боравећи у Бечу почетком маја 1969. године, по-кренуо је многа питања која су оптерећивала живот у црквеној општини. На-стојао је да се као руководно начело у управљању црквеном општином прихва-ти Устав Патријаршије, док се не донесу нова Правила црквене општине у чему је делимично успео. Колике су и какве све тешкоће биле са којима се суочио епископ Лаврентије најбоље говори писмо које је упутио протојереју Милоју Николићу, архијерејском заменику за Велику Британију. „После два најтежа дана у моме животу, напуштам сутра Беч и идем за Београд. И поред непрекид-не свађе и убеђивања, нешто се ипак постигло", каже епископ Лаврентије. Протојереј Крстан Кнежевић, парох и старешина храма Св. Саве у Бечу, који је добро проучио прилике и догађаје у црквеној општини, нарочито у пе-риоду после Другог светског рата, констатовао је: „Па и поред овакве лично-сти, немири у црквеној општини нису престали. У црквене послове умешали су се и представници атеистичко-комунистичке амбасаде СФР Југославије, који су подстицали неповерење између Срба староседелаца и новодошлих радника." „Нереди који су избили поводом америчког раскола", каже даље прото-јереј Кнежевић, „достигли су своју кулминацију почетком 70 тих година. Разне групе верника представљале су се као црквени одбори, те је легално поставље-ни свештеник Драго Говедарица морао да потражи ново богослужбено место. Нашао га је захваљујући Евангелистичкој цркви Аустрије, која је уступила сво-је просторије у Штајнергасе бр. 3 у 17. бечком кварту. Тако је створен нови Српски центар. Црква у 3. кварту следећих 15 година није имала ни сталног свештеника ни редовних богослужења. Нередовно стање највише је штетило угледу Српске православне Цркве и верујућем народу. Наравно, нанета је штета и црквеној имо-вини. Све ово довело је до тога да се у послове црквене општине умеша држава Аустријадабизаштитила имовину црквене општине од несавесних појединаца. Врховни суд Аустрије поставио је 1985. године старатеља (куратора) за црквену имовину. Захваљујући, пре свега, сада већ покојном Мирославу Шапи-ни, постављени куратор г. др Етцл, створио је услове да епископ Лаврентије постави редовног свештеника Бранка Татарина, који је, почетком новембра 1987. године, почео да обавља парохијску дужност. За време нередовних прилика у такозваној старој управи у Бечу, свеште-ник Драго Говедарица окупио је верујући народ при Српском центру у 17. ква-рту. Захваљујући редовним богослужењима, верској настави при храму и обе-лежавању свих националних и историјских датума из живота Српске право-славне цркве, многи верници остали су трајно везани за нову Богомољу. Поред овог, отац Драго је развио интензивне екуменске односе са осталим хришћан-ским црквама Аустрије а посебно у Бечу." Овај црквени центар у 17. кварту, који је 1974. године освећен, служио је као богослужбено место за православне Србе уместо храма Светог Саве у 3. бечком кварту који је остао у рукама разноразних дисидената све до 1987. го-дине, када је поново дошао под јурисдикцију српског епископа. У току 2001. године Српски центар, са капелом у 17. кварту, генерално је реновиран. Званично, 3. марта 2002. године, одлуком епископа Константина, проглашен је за самосталан храм Српске цркве и посвећен Успењу Пресвете Богородице. Тако је Српска црква у главДом граду Аустрије, захваљујући несе-бичном труду протојереја Драга Говедарице и парохијана, стекла још једно бо-гослужбено место, још један српски храм. СРПСКА ГРОБЉА НА ТЕРИТОРИЈИ АУСТРИЈЕ Посебну знаменитост на територији Аустрије представљају српска гро-бља српских војника, интернираца из времена Првог и Другог светског рата, који нису дочекали да виде васкрс своје поробљене Отаџбине. Поред војничког гробља у Бечу, где је сахрањено 120 српских војника из Првог светског рата, на територији Аустрије налазе се још и следећа гробља. Горња Аустрија, Линц, 14.853, Бургенланд 7.510, Доња Аустрија, Салц-бург 31, Штајерска, Грац 187 гробова. Укупно 22.813 гробова. Само у Маутхау-зену, у Горњој Аустрији, од 14853 сахрањених, 9000 је сахрањено у логору Ма-утхаузену у пет великих заједничких гробница изнад којих је 1922-1923. годи-не подигнуто пет гранитних споменика на којима су означени подаци о сахра-њенима. У пределима Бургенланда, у местима Нежидеру и Болдогасоњу налазе се гробови српских интернираца, махом из Београда, међу којима је било најви-ше жена и деце. У Ашаху је сахрањено 5266 Срба. Српски гробови налазе се у Баунау, Маркемку и Урфару. На одржавању и уређењу српских војних гробова на територији Аустри-је нарочито се залагао Милан Милојевић, посланик и опуномоћени министар Југославије у Бечу. Поред министра др Милојевића, помоћ цркви за одржавање српских гробова, приређивању општих парастоса и помена, пружали су Бранко Лазаревић, генерални конзул Вукашин Животић и саветник Радивоје Бојић и други. Старање и посебну бригу о српским гробљима испољавала је Српска православна црква. По одлуци Светог архијерејског синода, 1. јула 1939. годи-не, епископ злетовско-струмички Викентије, са протођаконом Висарионом, оби-шао је сва гробља на територији Аустрије, одржао помене и прелио српске гро-бове. Бригу о српским гробљима у Аустрији, Свети архијерејски синод испо-љавао је и после Другог светског рата. Најчешћи посетиоци српских гробова били су епископ др Сава (Вуковић), епископ бачки Никанор, епископ Лаврен-тије, надлежни епископ Константин и други. • И за време Другог светског рата на простору Аустрије страдао је велики број не само Срба већ и других народа, противника фашизма и Хитлерове гено-цидне политике. Само у Маутхаузену од глади, болести, побијено је и спаљено до 5. маја 1945. године 122.766 од тога, руских војника и официра 32.180, По-љака 30.203, мађарских Јевреја 12.923, Југословена 12.870, Француза 8.203, Шпанаца 6.502, Италијана 5.750, Чехословака 4.473, Грка 1600, Немаца 235, Аустријанаца 742, Белгијанаца 178, Холанђана 77, Норвежана 3, Американаца 19, људи без поданства 3.177. У овај број нису обухваћени на десетине хиљада побијених без регистрације, који су страдали одмах, при улазу у логор. Ови подаци се налазе исписани на плочи при улазу, на вратима логора у Маутхаузену а добијени су од једног сапатника, преживелог свештеника. У логору Маутхаузену, поред многобројних Срба, страдали су и српски свештеници: Лазаревић Јован, спаљен у крематоријуму 11. октобра 1943, Стоја-новић Стојан, Поповић Благоје, јеромонах Поповић Марко, спаљен у кремато-ријуму у Гусену, Попадија Чикл, супруга свештеника Већеслава, старешине ка-тедралног храма у Прагу, такође је страдала у логору. Свештеник Већеслав стрељан је 4. септембра 1942 у Прагу, а две малолетне ћерке остале су у логору у Маутхаузену до свршетка Другог светског рата.