У недељу, 27. септембра, после свете Литургије, у сали бечког храма Светог Саве, Бабкен Симоњан, јерменски песник и велики пријатељ српског народа представио је део свог богатог књижевног опуса.
Поздравио га је отац Петар Пантић, а он је у препуној сали народа, на течном српском језику, говорио песме посвећене љубави коју у своме срцу носи према својој отаџбини Јерменији и према својој другој домовини Србији. Дирљиви стихови, нарочито о Косову и Метохији, изазвали су код многох сузе у очима. Увек прави паралелу између нашег Косова и Метохије и Јерменске библијске планине Арарат, уз коју је приспела Нојева барка, која се сада налази на територији Турске. У сваком моменту осећала се духовна сродност између госта из далеке земље и оних који су дошли да га чују, поздраве и захвале му се на љубави. Бабкен Симоњан је јерменски песник, преводилац,есејиста, професор универзитета, србиста и почасни конзул Републике Србије у Јерменији. Члан је Савеза писаца Јерменије у Удружења књижевника Србије. Национални архив Јерменије управо ствара личну фондацију Симоњана. Србију је открио пре 33 године. 1975. године почео је да учи српски са којим јерменски језик није ни сличан. Од 1988. год. редовно долази у Србију, а од 1993. до 1998. живео је у Београду. 2003. год. отворио је курс српског језика на јереванском Државном и лингвистичком универзитету, а затим је предавао српски на Филолошком факултету у Јеревану. Одлуком Владе Републике Србије 2006. године именован је за почасног конзула Србије у Јерменији. Аутор је седам књига есеја, путописа, песама на јерменском и српском језику. 2003. године у Јерменији је објавио прву антологију српске поезије 20. века „Косовско сунце“. Својим делом прави трајне мостве између прошлости и садашњости и приближава Јермене и Србе, а све то по диктату своје душе и без финансијске подршке са стране. Управо ради на састављању првог српско-јерменског речника, пише монографију „Јермени у Србији од 13. до 20. века“, преводи Његошев „Горски вијенац“ на јерменски. У Бечу борави у Мехитаристичком манастиру у чијој штампарији је 1847. први пут штампан „Горски вијенац“, али и Вуков превод Новог завета, Речник, Бранкове песме и многе друге књиге важне за српску културу. У судбоносним тренуцима за Србију Бабкен Симоњан је увек био уз њен народ.Често је путовао на Косово и Метохију, упознао патријарха Павла, Десанку Максимовић и многе друге угледне Србе који су у њему препознали истинског пријатеља. На једном месту каже: „За протекле три деценије Србија је све више и више пуштала своје корене у дубину моје душе. Хвала мојој првој љубави Јерменији која ме је родила, одгојила и усадила велику љубав према својој сапатничкој сестри Србији.“ Његова мисија је по мотивима и циљевима племенито ходочашће највишег реда. У Србији је оставио душу и срце, али и велики траг. M.M.
