Чуде се Албанци београдским регистарским таблицама док их аутомобилом мимоилазимо путем кроз некадашњу, српску Самодрежу. Време је жетве. Албанци жању и овдашње српске њиве Јанаковића, Милинчића... Њихови последњи, истински власници прогнани су пре 11 година. И, нико, ако се изузме посета владике Артемија прошле јесени, од Срба овим путем није прошао. Не барем са било каквим ознакама државе Србије.Интересује нас црква Самодрежа.

Она у којој су се, према предању, причестили српски јунаци и кнез Лазар, уочи Косовског боја. После прилично запуштеног пута, и више од пола сата вожње, заустављамо се у центру Самодреже, некада српског села надомак Вучитрна. Десно су светиња и школа на истом простору. Црквена порта и школско двориште - спојени. Улаз је запречен, па се једва кроз њега може ући.

Док меркамо како да се провучемо, у чуду су људи пред продавницом. Али, и стари Албанац из комшилука. Први мисле да смо странци. Други отпоздравља на „добар дан, дошли смо да видимо у каквом је стању ова древна српска светиња“.

СИМБОЛ

ПРЕ последњег рата (1999) у Самодрежи је живело двадесетак српских породица. Последња, Даница Милинчић, иселила се у лето пре 11 година. Нико се од тада не враћа у Самодрежу, нико не долази. Даница Милинчић, којој су 1982. године на кућном прагу убили сина Данила, сматра се симболом страдања српског народа на Косову и Метохији.

- Ако, ако, добро сте дошли - одговара старина, на српском. - Ето, видите, у добром је стању. Почистили смо, мало средили од прошле јесени. Деца се ту састају. Ко ће деци да забрани. Оставе смеће... Био је ваш владика, пре годину. Затекао оно што није требало да затекне.

Прва слика: од древне богомоље остали само зидови. У крипти из које још није почишћено оно што је, за неке овдашње Албанце, послужило као штала, само камени крстови упућују да је била православна светиња. На зидовима су јој трагови паљевине, ваљда, из лета 1999. године. И, порука - да је ово, овде – албанско.

Ни трага од живописа који је сведочио о вековном српском трајању. Свуда само трагови затирања. Неко је, чак, покушао да подигне и масивну бетонску плочу, насред крипте, испод које су, верује се, кости српских војника страдалих у Косовској бици. Одозго, на плочи, прелама се небеска светлост, допирући са одавно однетог крова.

„Прелиставамо“ историју скрнављења овог древног храма из 14. века. Пре првог обнављања, а то је било 1992. године, бели мермерни камен, туцаник, развукли су мештани, Албанци. Зазидали га у своје куће и воденице. У Другом светском рату, поново је, више пута, нападан и скрнављен. А потом, у слободи, био је на удару Албанаца, кад год су они кретали у побуне. Делио је судбину народа који је, под притиском, одлазио. И шездесетих година, а осамдесетих – посебно.

Деценију касније, уследили су нови удари: 1997. и 1998. - црква је потпуно демолирана, да би у лето највећег српског погрома с Косова и Метохије (1999), била поново оскрнављена, а 2004, у пролеће, и запаљена.

- Али није сравњена са земљом, као што ви, новинари из Београда, стално тврдите - не звуче утешно речи Албанца пред продавницом иза цркве, који се упиње да нас увери да ће „чувати све косовске светиње“.

Није сравњена, као што се види, али је страдала тако да је порука сасвим јасна. Не улазимо у ширу полемику са људима у очигледном страху да им наше присуство може створити проблеме од сународника који се чуде нашем доласку.

Бележимо, на крају, поруку старог Албанца с почетка приче:- Кад страда народ, страдају и његове светиње. И ваше и наше.

М. Марковић - И. Радуловић